Životna želja Marka Petkovića iz Gornjih Kalenderovaca kod Dervente bila je da postane pilot, za to se pripremao, to je sanjao, ali je jedna plava koverta raspršila sve njegove snove!
Danas je Marko (74) jedan od najuspešnijih, ali i poslednjih kazandžija u Dobojskoj regiji, koga, posle više od pet decenija, avioni i dalje oduševljavaju.
Iako već gazi osmu deceniju, Marko ne zna za penziju jer posla ima svakodnevno i jedva postiže da izađe u susret svim mušterijama. Bilo da se radi o izradi novog kazana za rakiju ili popravci i reparaturi “veselog stroja”, ovaj vrsni majstor veoma je tražen. Još uvek snažan, zdrav i vešt, prepun optimizma, sa svoja dva pomoćnika Marko se svakodnevno hvata u koštac s raznovrsnim majstorskim izazovima i zadacima. Kad je u pitanju metal, za njega nema nerešivog zadatka, ali posebno, kaže, ceni bakar.
Ne peče rakiju
– Iako pravim kazane, nikada nisam pekao kom i pravio rakiju. Ljudi koji su kupovali od mene kazane bili su vrlo zadovoljni i s mnogima sam ostao u kontaktu. Za pravljenje rakijskog kazana koristim najbolje materijale i zato je njihov vek dosta dug – priča Marko za “Vesti”.
Kazane je, kaže, pravio i prodavao po Bosni i Hercegovini, Srbiji, Hrvatskoj, Sloveniji.
– Cena jednog kazana od 100 litara je oko 12.000 KM (6.000 evra). Nedavno sam napravio jedan za našeg čoveka u Sloveniji i zbog dodatnih stvari na njemu platio ga je 15.000 KM. Za bakarne delove koristim najkvalitetniji bakar, iz Valjaonice Sevojno. Dešavalo se da zbog nedostatka iz Srbije koristim bakar iz Grčke, ali nije to taj kvalitet – dodaje vrsni majstor.
I dok pokazuje nekoliko radionica u kojima se nalaze razne mašine za izradu alata svih vrsta, rado prelazi na temu koja ga ne napušta ni posle decenija života.
Želeo je da bude pilot i bio je na dobrom putu da posle služenja tadašnje JNA nastavi za pilota.
– S velikom željom sam se pripremao da budem pilot i da posle odsluženja vojnog roka nastavim školovanje u jednom od centara za školovanje vazduhoplovaca. Od 22 kandidata iz Dervente, ušao sam u najuži izbor od četvorice koji su bili zdravstveno sposobni za ovaj poziv. Kad sam stigao do toga da mi uzimaju mere za odelo i kapu, činilo se da mojoj sreći neće biti kraja. Dok sam čekao odgovor i poziv za Vojnu akademiju, iz vojnog odseka stigao mi je zahtev da donesem listu o zajedničkom kućanstvu i imovinskom stanju. Moj otac Petar bio je bogat zemljom, imao je velike površine obradive zemlje, livade i šume u Kalenderovcima – priseća se Marko.
Poslao je šta se od njega tražilo i ponovo s nestrpljem iščekivao odgovor. Posle mesec dana stigla je plava koverta – odbijenica bez obrazloženja, koja je srušila sve Markove nade i želje.
Kobna plava koverta
– Kasnije sam saznao da je razlog veliko imanje moga oca. Sanjao sam da idem u Rajlovac ili Mostar gde su se obučavali vojni piloti, a stigao je negativan odgovor. To me je strašno razočaralo jer da nisam bio zdravstveno sposoban, ne bih rekao ni reč. Dok sam čeka odgovor, prošao je rok za upis za srednju školu u Derventi. Mislio sam da me više ništa ne zanima, nisam mogao da se vidim ni u jednoj drugoj školi. Međutim, zahvaljujući ugledu moga oca Petra, uspeo sam da dobijem mesto u Srednjoj školi “Nikola Tesla” u Derventi gde sam učio zanat – prepričava Marko.
Priseća se i kako je za vreme služenja vojske u Nišu odlazio na aerodrom, zadivljeno gledao poletanje i sletanje aviona, maštao da sedi u pilotskoj kabini i plovi nebeskim visinama. Jednom prilikom, posle 24 godine, sreo je Ismeta Pelesića, koji je s njim završio Srednju školu “Nikola Tesla”, a potom stigao i do pilota.
– Bio je komandant eskadrile u Nišu, imao čin majora, obučen u plavu pilotsku uniformu s letačkim značkama na njoj. Zagrlili smo se i on mi je, znajući koliko sam želeo da postanem pilot, rekao da ipak ne treba da žalim što to nisam postao. Odgovorio sam mu da žalim dok živim – priznaje Marko posle toliko godina.
Ne odustaje od posla
Kad govori o odrastanju u Kalenderovcima udaljenim 12 kilometara od Dervente, Marko se živo seća kako je tu veliku razdaljinu savladavao biciklom i neretko dolazio mokar u školu. Direktor bi tada ulazio u razred i tražio da mu nastavnik ustupi stolicu kako bi pored peći sušio mokru odeću. Zanat je pekao kod Josipa Sauke, koji je bio poznat kao izvanredan majstor, strog, ali pravičan. Radio je preduzećima “Đuro Đaković” u Slavonskom Brodu i Mehanika u Derventi. Stekao je majstorsko zvanje i znanje u metalskoj struci – bio je bravar, strojobravar i mašinbravar sposoban da pravi alatne mašine, odlivke u metalu i modele. Po završetku zanata odlučio se da radi privatno. Iako “plovi” osmu deceniju života, kaže da se nije umorio, niti misli da prestane s radom. Uz njega su dvojica pomoćnika Branislav – Bruno Demirović, već dve decenije, i Milan Dujaković s kojim sarađuje od pre poslednjeg rata.
Pravi i alate
Izrada rakijskih kazana samo je deo onoga što rade u Markovoj majstorskoj radionici jer s najmodernijim mašinama za obradu metala mogu da prave precizne mehanizme, kao što su alati, oprema za motorna vozila (kamioni, traktori), građevinske mašine. S ponosom pokazuje veliki lanac za američku mašinu koji je napravio od tenkovskog železa, a koji bi koštao 4.500 dolara. U jedan mali bager ugradio je “fergusonov” motor, umesto metalnih gusenica za bager su napravili gumene koje ne oštećuju beton dok se mašina kreće i radi. Izrađuju i alat za motanje cevi, a popravljao je i tekstilne mašine. Poslednji veliki posao uradili su u Tesliću gde su iskopali kanal dug 44 kilometra, položili telefonske kablove i zagrnuli.
