Kada sam omatorio konačno sam shvatio da su čuvari stoke, avanturisti svih fela, kriminalci i divljaci Divljeg zapada, potamanili lakoverne i naivne domoroce i da je krajnje vreme da pređem na pobedničku stranu.
Još kad mi je došlo iz dupeta u glavu, da novopečeni kauboji imaju ambicije da kroje sudbinu celom svetu, shvatio sam da bi bilo poželjno i politički podobno da napišem jednu pozitivnu pesmu o kaubojima.
I to onim prvobitnim kravočuvarima od kojih su nastali ovi današnji čuvari novog svetskog poretka. Zajedničke su im navike i domaće vaspitanje.
Kauboji vrlo rado
na gomilu skupe stado.
Kauboj bi stoku
da drži na oku.
Kauboj kraj stoke legne
da mu ista ne pobegne.
Oni nikako ne žele
da izgube koje tele.
Kauboji konje jašu
i sa lasom mašu,
tako stoku plašu.
Nikad nisam gled’o
kad krene stampedo.
Kauboji, prva klasa
uglavnom su iz Teksasa.
Kad prodaju stada
odlaze do grada.
U salunu viski toče
to kauboj svaki loče.
Piju ljudi, kako koji,
al’ niko ko kauboji.
O grdnoj se radi brojci
koju troše kaubojci.
Piju Džoni Voker
i igraju poker.
Oni profi kocoši
veliki su ološi.
Kada kocaš vara
da dođe do para,
kauboje krade,
pištolji se vade
i onda se svađaju,
municijom gađaju,
Salun demoliraju,
tol’ko se nerviraju.
U salunu zaposlene
neke mnogo lepe žene,
a te mnogo lepe žene
oskudno su odevene.
U želji za ženskim rodom
kupaju se toplom vodom,
da ne smrde po govedu
kada s njima noć provedu.
Kad ne smrducaju
mogu da prcaju.
Kad potroše plate
na svoj ranč se vrate,
a na putu do svog ranča
upucaju par Komanča.
Svejedno je koje pleme
da im brže prođe vreme.
Ovo i nije neka pesma. Više mu dođe kao stilska vežba. Očigledno je da još uvek navijam za Indijance.
