Karta više za “Svadbu”

Odlične preporuke publike i čikaške kritike za ovaj izuzetno postavljeni komad razlog su da se za svaku predstavu traži karta više, pa često i željno iščekuje sledeći vikend za uživanje u komadu punom energije, satire, smeha i gorčine.

Željko Đukić se ranom Brehtu (pisac je imao 21 godinu kada je napisao "Svadbu") vraća ponovo. Isti komad je 1996. godine postavio u Vašingtonu, gde je pozorište tada funkcionisalo.

U ovoj predstavi opet je okupio vrsnu ekipu starih saradnika, glumaca s kojima i publika ima posebnu dugogodišnju vezu i zbog kojih se često i vraća predstavama ovog pozorišta. Ovoga puta su svi zajedno, uz važnu pomoć Bertolda Brehta, tvorci vrsne komedije u kojoj se sudaraju energije, ličnosti i frustracije, koja je na momente nežna, na momente tužna, ali svih 90 minuta urnebesno smešna.

Smeštena u čudno opremljenom apartmanu mladenaca, uz neizbežnu rodbinu i prijatelje (mogu se videti na svakom venčanju), potpomognuta zanimljivim melodijama koje glumci izvode na sceni, komedija baca svetlo na vreme moralne i ekonomske krize u kojima nestaju maniri i vrednosti kao što su familija, tradicija, nevinost, brak, poštenje, privatna svojina, patriotizam… Zato i i jeste vanvremenska, kao što je i Brehtov tekst i kao što jesu ljudske drame raznih vrsta.

Željko Đukić

U "Svadbi" se raspadaju međuljudski odnosi, ali i nameštaj, sve pršti od sukoba i razračunavanja – dok nam mlada otkriva tajnu, mladoženja sopstvene nesigurnosti, familija zajedljivost, prijatelji zlobu. Već viđeno na mnogim svadbama.
 

– Brehta je teško igrati, a da se ne uzme u obzir sučeljavanje pozorišne igre i stvarnosti. Prva verzija, ona u Vašingtonu 1996, bila je lična, odnosno motiv da radim taj komad onda bio je subjektivniji nego danas. Hoću da kažem da u ovoj čikaškoj verziji publika reaguje direktnije i da u predstavi prepoznaje neku svoju muku. Uostalom, priča o gozbi jedne razuzdane zajednice koja odbija da prizna da je bankrotirala, danas u Americi "radi" bolje nego pre 13 godina. Tu su se, ovoga puta, neke stvari same složile – kaže za "Vesti" Željko Đukić, reditelj predstave i umetnički direktor pozorišta T.U.T.A.

Glumci s kojima radite su izuzetni talenti, ne samo glumački, što svakom Vašem projektu daje posebnu dimenziju. Kako uspevate da uvek iznova u svakom od njih otkrijete i iz svakog od njih izvučete nešto novo i drugačije?

– S glumcima je najvažnije da im pomognete da razumeju i zavole ono što rade. U glumi se sve rađa iz ljubavi prema igri, iz ushićenja i potrebe za nekom emotivnom razmenom. Samo kada se ti kanali otvore, pozorišna predstava postaje događaj – kaže Đukić.

Breht nema vremenske odrednice, vrlo je vešto izmešten u ovaj trenutak. Ipak čini se da je muzika ovoj predstavi dala dušu, a naročito čudan izbor melodija na koji su gledaoci uostalom i navikli od Željka Đukića. Tu su i harmonika, i gitara, i daire, i bubnjevi u nekoj čudnoj, ali rado slušljivoj harmoniji. To je i kritika izuzetno prihvatila. Koliko vam znače stručne ocene vaznih čikaskih kritičara? O "Svadbi" su odlično pisali i "Čikago tribjun" i "Tajm aut", a do toga se drži?

– Uticaj kritike u Americi na sudbinu jedne predstave je ogroman, ponekad zastrašujući. Negativne kritika vam odvodi publiku, dobra kritika dovodi. To je ovde tako. Moram da priznam da mi je uvek smetalo "posipanje zvezdicama" koje u suštini banalizuje i pozorišnu kritiku i pozorišni čin. Kad je reč o muzici, ona je neodvojiv deo Brehtove dramaturgije. U "Svadbi" mi smo došli do zanimljive forme koja se izrodila u komičnu scensko-muzičku meditaciju na teme zavisti, pohlepe, ljubomore i surove sebičnosti – kaže on.

U maju će izaći i "Baal", čime se završava Brehtova sezona. Šta planirate za sledeću?
 

– "Baal" je težak materijal i ogroman posao za mene i čitavu našu malu družinu. Za sad mi je samo "Baal "na umu" – navodi Đukić.