One imaju najmanje milion primedaba na narod koji ima nesreću da su u njemu rođene, tačnije pobačene. Svaka od njih ima svoju nevladinu organizaciju koju neko sa strane finansira. No, naivno bi bilo misliti da se one među sobom vole.
Zajednička im je samo mržnja prema Srbiji i Srbima, ali svaka drži svaku na oku, sumnjajući da ona druga prima više od nje za pljuvanje sopstvenog naroda. No, ni zapadnjaci nisu od juče, ako neka od njih javno iznese koliko prima gubi istog časa i pare i posao.
Ukratko, kao što vidim, srpski narod je kriv što se ne trudi da što brže uđe u Evropu, baš kao što loš učenik nikako da položi sve popravne iz kojih je pao.
Ali Srbima nije do Evrope, njima je najveći problem kako da ostanu ovde gde jesu, jer malo-pomalo oteraše ih odasvuda. Zbog toga se panično drže, da ih ne oduvaju istorijski vetrovi, za svoje plotove, stabla, rodne šume, potoke i krstače pod kojima leže njihovi preci, tačnije hvataju se i za slamku.
Šta će ona u Evropi, kad je dobro znaju – koliko je samo puta dolazila kod njih! Dolazila posle Turaka, rušila Beograd, vešala seljake po Mačvi i proterala čitav narod preko Albanije, tamo gde cveta limun žut…
Dolazila 1941. i ostajala pune četiri godine; imali smo priliku da se natenane uverimo kakva je Evropa. Držala nas u blokadi godinama ubijala bebe ne dozvoljavajući da im se prenese kiseonik u inkubatore, gađala devojčicu na noši 1999, porušila mostove i pobila narod po pijacama.
Ali, ne pominjimo to! – sikću zmijolike karakondžule sa ekrana i mlohavi nevladini činovnici – okrenimo se budućnosti!
A Srbija, ćuti li ćuti…
Poput vepra na Karađorđevom barjaku ona uspavana leži i ćuti čekajući strpljivo svoj čas kada će se ponovo zavijoriti na voždovim zastavama grmeći i tutnjeći u trku kroz zatalasano more trava da probudi usnuli i apatični narod prepušten ravnodušnosti sveta.
Dovoljno je samo da u tom dugom snu zatrese oštre čekinje na svom hrbatu, pa da sa njega istog časa popadaju svi zli insekti i smrdljive bube koji joj godinama svojim žaokama i rilcima sišu krv, a tek da ih, kao bičem, dohvati i mlatne svojom snažnom repinom, od njih ne bi ostale ni masne mrlje.
I danas, ovi paraziti još uvek žive među oštrim čekinjama voždovog vepra, peckajući ga. On to gotovo i ne primećuje. Koliko su ga samo puta ubadali ozbiljniji dušmani od ove šačice bubašvaba, koliko se kopalja i helebardi slomilo o njegova rebra, koliko ga je strela gađalo i pogađalo? Koliko se samo topovskih đuladi, zrna, kuršuma i metaka sačmarica i snajpera odbijalo od oklopa njegove neprobojne kože!
A, koliko je on svojim oštrim kljovama slavnih trbuha rasparao; od sultanske mešine Muratove do finog gastritičnog stomaka nadvojvode Ferdinanda, da ne spominjemo sve careve, kraljeve i imperije koje je nadživeo taj divlji, neukrotivi i neulovljivi, danas uspavani vepar.
Nadživeće sigurno i ovo vreme beščašća.
