Srpski košarkaši su osvajanjem srebrne medalje na Svetskom prvenstvu prevazišli sva očekivanja. Kapiten i neprikosnoveni lider tima bio je Bogdan Bogdanović koji je odigrao fantastičan turnir i zasluženo postao deo najbolje petorke ovog planetarnog turnira.
Bogdanović je rođen u Beogradu 18. avgusta 1992. godine. Odrastao je u naselju Mirijevo, a prve košarkaške korake napravio je u malom prestoničkom klubu Žitko basket, u kojem je brzo napredovao i nagovestio velike domete. Nastavio je u Partizanu, gde je pod vođstvom Duška Vujoševića zablistao i skrenuo pažnju najvećih evropskih klubova. Usledila je pečalba, tri godine u Fenerbahčeu, a u poslednjih šest sezona Bogdan sa velikim uspehom igra u NBA ligi, prvo u Sakramentu, a sada u Atlanti.
Uvek se odazivao na pozive da nastupa u reprezentaciji, osim kada bi se tome isprečila povreda. U dresu “orlova” debitovao je 2014. godine na Svetskom prvenstvu i odmah osvojio srebro, a isti uspeh je postigao još tri puta, na Olimpijadi 2016, EP 2017. i SP 2023.
– Ne sviđa mi se ovaj tužni ambijent, ja sam srećan što sam ovde, majke mi – rekao je na okupljanju reprezentacije pred početak priprema za Mundobasket i tako potkačio medije koji su stvarali “komemorativnu” atmosferu posle otkaza Nikole Jokića i Vasilija Micića.
Malo ko je verovao da “orlovi” mogu daleko da doguraju, pretpostavljalo se da ovaj “šareni” sastav nije dovoljno kvalitetan i da će zapeti u ranoj fazi turnira. Ipak, Bogdanović je verovao, i u sebe i u saigrače koje je “zarazio” optimizmom da imaju čemu da se nadaju u Manili i da se vredi boriti. Vreme mu je dalo za pravo.
Bogdanu igranje za Srbiju nije posao ili obaveza, već privilegija. Ličnim primerom je pokazao šta reprezentacija treba da bude, mesto na kojem se deli sreća i tuga sa saigračima i saborcima. Čovek je koji pristupom dresu sa državnim grbom budi iskru u očima klinaca da će i sami uzeti loptu u ruke i krenuti do najbližeg koša uzvikujući njegovo prezime. Mladima su potrebni pravi uzori, oni koji svojim primerom pokazuju šta znači težak rad, odricanje, samopregor, ali i samokritika. Srpski kapiten je posle poraza od Italijana preuzeo na sebe krivicu zbog loše partije, nije se sakrivao iza drugih. Ali, već u sledećem meču je ponovo bio najbolji, pokazavši da pravi asovi i pobednici brzo zaboravljaju ono što je bilo i okreću se novom izazovu.
Otac Dragan i majka Koviljka su iz Crne Gore, odakle su došli u Beograd kako bi Bogdanu i sestri Bojani obezbedili bolje uslove za obrazovanje i napredak. Bogdanović privatni život čuva od očiju javnosti, ali nije tajna da je ljubimac ženskog pola.
