Vuk Jevtić (50) iz Jagodine, rodom iz Kavadara kod Rekovca, koji je u Srbiji imao povremene poslove, pre sedam godina otišao je u Nemačku. Snašao se veoma brzo, otvorio je dve firme, ali je zbog ljubavi prema zavičaju, rešio je da u Rekovcu otvori firmu za sušenje, pakovanje, kandiranje i čokoladiranje suvog voća.
Investicija je vredna milion evra, a u nju ulaže lični kapital i kredit, ne računajući državne subvencije za koje će tek da aplicira. Zaposlio bi 147 radnika. Ukoliko poslovna klima bude dobra, u drugoj fazi započeo bi proizvodnju brendirane zimnice i zaposlio do 250 radnika. Rekovačka opština je, veli, veoma zainteresovana za saradnju. Dobio je od opštine lokaciju u industrijskoj zoni, a lokalna vlast je obećala i pomoć u prikupljanju dokumentacije za dobijanje državnih subvencija.
Probna proizvodnja 2023.
– Angažovao sam konsultantsku kuću, koja me je posavetovala da se bavim sušenjem, pakovanjem, kandiranjem i čokoladiranjem suvog voća, jer je balkanski ukus voća sve traženiji na Zapadu. Shvatio sam da je to dobra proizvodna i izvozna šansa, pogotovo što se Nemci sve više orijentišu ka zdravoj hrani i sušenom voću. Proizvodni kapacitet u prvoj fazi bio bi po 1.000 tona kandiranog i čokoladiranog voća godišnje. Prema biznis planu, izgradnja objekata započeće u martu naredne godine, a trebalo bi da bude završena do januara 2023. godine. Potom ćemo postaviti proizvodne linije, kako bismo već iste godine počeli otkup voća, probnu proizvodnju i obuku radnika. Investicija bi trebalo da bude završena do 2024. godine, kada bismo proizvodili punim kapacitetom – kaže Jevtić.
Ovaj ambiciozni privrednik planira da 80 odsto proizvoda izvozi na zapadno tržište, jer su veliki nemački lanci već prihvatili pismo o namerama, pošto su zainteresovani za saradnju. Ostatak će se izvoziti u Švedsku, Norvešku, Dansku i Finsku.
Lokal patriota
Što se tiče opreme, naš sagovornik će pokretne trake i sušilice kupiti u Srbiji, a mašine za čokoladiranje i kandiranje, kao i hladnjaču kapaciteta 200 tona uvešće iz Nemačke. U svakom slučaju, ova fabrika biće veoma značajna za privredu rekovačke opštine, a ako se uzme u obzir broj radnika koje će uposliti, brojni Rekovčani ne treba da brinu za egzistenciju.
– Ja sam lokal patriota. Pošto sam rodom iz Kavadara kod Rekovca, rešio sam da baš tu započnem biznis. Rekovačka opština je po uzgajanju raznog voća najjača u regionu, levačka rakija je nadaleko čuvena, a ako se uzme u obzir da je samo pod šljivom 2.100 hektara, mislim da doneo dobru odluku kaže Jevtić.
Navodi i da je Rekovac jedna od najnerazvijenijih opština u Srbiji.
– Izgradnjom fabrike, poljoprivrednici će imati siguran otkup, a pošto ću otvoriti i kancelariju za investicioni fond, pomagaću svim zainteresovanim poljoprivrednicima. Finansiraću im kompletnu proizvodnju, a oni bi plaćali u proizvodima. Mislim da će na taj način standard zaposlenih i poljoprivrednika, a samim tim i opštine, biti mnogo veći – obrazlaže naš sagovornik.
On poziva zemljake da krenu njegovim stopama.
– U Srbiji ima prostora da se radi i živi i to sa malim ulaganjima, bolje je imati svoju firmu i biti kod svoje kuće, nego raditi za drugog – ističe Jevtić.
Ukoliko poslovna klima bude dobra od 2024. godine, predviđena je prerada povrća.
– Linija bi se zvala Ukus Balkana, jer bi se proizvodila brendirana zimnica, poput ajvara, pinđura, kiselog kupusa i svega što se pravi u domaćoj kuhinji. Proizvodi će se raditi po hasap i halal standardu, jer samo u Nemačkoj ima oko sedam miliona ljudi iz bivše Jugoslavije i sa Balkan, 5,5 miliona Turaka i oko dva miliona imigranata, pa je velika potražnja za tom vrstom proizvoda – navodi Jevtić.
Deca pomažu
Vuk Jevtić je u Minhen otišao pre sedam godina sa sinom Nemanjom, a ćerka Nevena Obradović pridružila im se posle godinu dana. Nemanja, koji je za šest meseci naučio nemački jezik, jedan je od šefova u očevim firmama, a pomaže i ćerka Nevena.
– Oni popunjavaju svu neophodnu dokumentaciju – iskren je Jevtić.
Manja zarada u Nemačkoj
Po dolasku u Minhen Vuk se zaposlio u firmi za čišćenje, iako nikada pre toga, kaže, ni čašu nije oprao kod kuće.
– Prva plata bila mi je 1.800 evra. Ali, posle dva i po meseca, ukapirao sam da gazda, koji zapošljava 60 radnika, ne zna da čita, ni da piše, čak ni da u telefon ukuca brojeve. Zašto onda ja ne bih mogao da imam svoju firmu, zapitao sam se. Snašao sam se veoma brzo. Otvorio sam firmu koja se bavi čišćenjem objekata, gradilišta, vrtića, škola, ali i eksport-importom, uređivanjem parkova, grobalja i javnih toaleta. Nije bilo lako, ali kada sam na jednom poslu zaradio 60.000 evra, mogao sam malo da odahnem. Onda je sve krenulo pa sam otvorio i firmu za obezbeđenje.
U obe firme zapošljava pedesetak radnika, ali ih angažuje povremeno jer zbog loše epidemioploške situacije, firme rade samo po potrebi. Firma koja je nekada obezbeđivala i Oktobarfest, sada ima manje posla pa su radnici angažovani i u prodavnicama kao korona redari.
– U Nemačkoj više ne može da se zaradi kao nekada – kaže Jevtić.
Nostalgija
Iako je uspeo u stranoj zemlji i ima nekoliko prijatelja iz zavičaja, Jevtić kaže da mu u Nemačkoj najviše nedostaju Srbija i ovdašnji način života.
– U Srbiji se ljudi mnogo više druže, a tamo je “sve na termin”, jednom do dva puta mesečno kad neko ima vremena. U kafanama je hrana užasna, pa svi kupuju kod Turaka…
