Pomoć Ljudi dobre volje iz Kanade, koji su prikupili 19.045 dolara za desetine ugroženih zemljaka u otadžbini (Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori) i proteklih dana stigla je na nekoliko zadatih adresa. Među njima i 16-godišnjem Milanu Rabrenoviću iz Priličkog Kiseljaka kod Ivanjice, kome je bezbrižno detinjstvo prekinuto tokom njegove treće godine života kada je ustanovljeno da boluje od autizma.
Od tada traje i borba njegovih mladih roditelja Danijele i Ivana Rabrenovića da sinu olakšaju teško breme bolesti za koju medicina još nije pronašla lek, niti otkrila pravi uzrok ovog oboljenja. Za lečenje ovog dečaka, naši humani zemljaci izdvojili su 300 dolara, koji je Rabrenoviće iznenadio i u srce ganuo.
– Ovo je zaista i više nego prijatno iznenađenje. Molimo vas da se u naše ime od srca zahvalite svim tim dobrim dušama ko god da su. Ovaj dar, koji je stigao poput dara sa neba, iskoristićemo pre svega na Mikijeve fizikalne terapije, koje bismo sami teško obezbedili, jer živimo od jedne plate (suprugove) i tuđe nege i pomoći. Da nije i bašte koju posadimo, naš život bi bio još teži – rekla je u dahu majka Danijela, pošto je donacija stigla na kućni prag Rabrenovića.
Podsećanja radi, humanitarna organizacija Podrži život je nedavo novčanim iznosom od 9.500 evra omogućila Milanu Rabrenoviću još jednu terapiju u Beču. Ipak, zahvaljujući pomoći dobrih ljudi protekle godine, Rabrenovići su uspeli da Milana odvedu u austrijsku prestonicu bez poteškoća na terapiju matičnim ćelijama, koje su dale dobre rezultate. Ono što ih je tištilo jeste činjenica da je Milanu potrebno još nekoliko takvih tretmana, a Rabrenovići toliko novca nisu mogli sami da obezbede ni u snovima.
– Putne troškove i smeštaj platili smo upravo zahvaljujući donacijama naših zemljaka pristiglih posredstvom Humanitarnog mosta. Zato ovom prilikom želimo da se od srca zahvalimo svima koji su nam izašli u susret. Nama neizmerno mnogo znači. Moram podeliti sa vama da je drugi tretman matičnim ćelijama dao izvanredne rezultate kod našeg Mikija. Shvatili smo da je to jedini put da mu bude bolje. Znamo dobro i da treba strpljenja, ali sve što je do sad postignuto daje nadu. Prvi i veliki korak je to što je Miki nakon 17 godina konačno skinuo pelene, što je bio veliki udarac za naš budžet. Sam je rekao da više neće, i to na moj rođendan, na Svetog Vasilija Ostroškog. Presrećna sam, problemi sa njim, polako se rešavaju. Ima još mnogo toga, ali se nadam vremenom da će se stvari rešiti. Ne odustajemo, jer svaki trenutak uložen u njega vredi. Radujemo se svakom uspehu. Pored toga komunikativniji je, proširio je fond reči i uspostavio bliži kontakt sa mlađim bratom – rekla je presrećna majka Danijela.
U tom razgovoru podelila je sa nama da su ona i suprug srećni svime što je postignuto kada je reč o opštem stanju njihovog sina, ali i da je još dug put do toga da Milan bude samostalan.
– Miki je dosta napredovao, što nam je potvrdio dr Kobinia sa klinike u Beču. Čak i problem sa hodom se poboljšao. Naš Miki teško se kreće upravo zbog toga što je slabije jeo, ali i odbijao da se više kreće. Budući da je i tu došlo do poboljšanja, preporuka je da za sada ne radimo nikakvu operaciju, kao što nam je prethodno savetovano, nego da se fokusiramo na fizikalne terapije i kao da nas je Bog pogledao, stigao je dar iz Kanade. Do sad sam sama sa njim vežbala uporno, ali drugačije je kad neko drugi ko se više razume radi sa njim. Mi smo skromna porodica i verujte, bilo nam je mnogo teško da se uopšte bilo kome obratimo za pomoć. To možda najbolje znaju samo oni koji su se našli u ovakvoj situaciji, ali od Mikija nismo želeli da odustanemo i radili smo sve što je u našoj moći da ga vidimo srećnog. Mislim da smo na pola puta i nije bilo nimalo lako – kazala je Danijela Rabrenović.
Nastavljaju borbu
– Naš život je težak, ali zahvaljujući Humanitarnom mostu “Vesti” sve se promenilo. Veliku zahvalnost dugujemo našim zemljacima iz dijaspore koji nas se uvek sete. Znači nam, jer daje na znanje da nismo zaboravljeni, da nismo sami. Mi nastavljamo našu borbu, predstoji nam bar još jedan tretman matičnim ćelijama u Beču naredne godine, a ne znamo hoćemo li moći da mu to obezbedimo, pored vitamina, minerala, banjskog lečenja… Uprkos svemu, nastavljamo borbu, dok Miki ne bude bolje i samostalan – iskreno će mama Danijela.
Plakao zbog ljuljaške
Kada je proteklog meseca nevreme sustiglo i Ivanjički kraj, Rabrenovićima je poplavljena bašta pored koje je bila i Mikijeva omiljena baštenska ljuljaška. Nakon nevremena, ljuljaška je bila pokidana zbog čega je plakao danima. Sve dok otac Ivan nije uspeo da je popravi.
– Život je prosto takav. U jednom trenutku možeš da ostaneš bez svega, kao mi bez svega što smo posadili u bašti, a Miki bez ljuljaške. On je poput malog deteta i ne može u potpunosti da shvati zašto nešto ne može, kao i to da to ne može da se popravi istog trena. Iskreno, nekada sam umorna od svega, ali njegov pogled, osmeh, guraju me napred – podelila je sa nama majka Danijela.
