Kada je selektor reprezentacije Srbije Aleksandar Đorđević saopštio spisak od 29 kandidata koji konkurišu za Svetsko prvenstvo, cela košarkaška javnost bila je iznenađena jednim nepoznatim imenom – Dejan Kravić. Ko je momak koji se pojavio niotkuda, za koga niko u Srbiji čuo, došao na spisak reprezentativaca? Recimo odmah da je Dejan rođen 1990. u Mostaru, ali se zbog rata u BiH njegova porodica preselila u Kanadu još dok je on bio dvogodišnjak. Iako je, kao i većina ljudi s naših prostora, prvo zavoleo fudbal, brzo je otkrio da mu više leži košarka, pre svega zbog visine (213 cm – u patikama, kako voli da kaže u šali).
– U mlađim kategorijama niko nije znao za mene. Ni u Kanadi nisu čuli za mene, igrao sam u malom gradu, u srednjoj školi, tek kad sam prešao na koledž u Teksasu čuli su za mene. Pričao sam pre dve godine sa direktorom muških reprezentativnih selekcija KSS Draganom Tarlaćem, koji je pomno pratio kako napredujem u NCAA
ligi. Čuli smo se redovno, da bi me pre 2-3 meseca pozvao za B tim, pa sam došao i na pripreme. Tako sam se prvi put našao ne samo u reprezentaciji, nego i u Srbiji! Kada sam video da sam i na spisku 29 kandidata za A tim bio sam iznenađen, a još više kada sam se našao i među 19. Svi su super, odlično su me prihvatili. Sjajno je bilo biti sa takvim igračima na Kopaoniku. Malo je drugačija igra, u Americi je malo brže, ovde je snažnije. Dobro se radilo, trenirali smo žestoko dva puta dnevno po najmanje dva sata, igrali "pet na pet", "četiri na četiri" i ponavljam – svi su bili fini prema meni, mada mi se čini da još ne znam gde se nalazim. Kao da sam na drugoj planeti – šaljivo priča simpatični Kravić. 
Naš mladi, 23-godišnji košarkaš je na upravo završenim pripremama na Kopaoniku dobio i srpski pasoš, pa se selektor Aleksandar Đorđević i našalio na njegov račun opaskom "da je Dejan od tada na treningu i počeo da se ponaša kao Srbin i krade metre prilikom trčanja". Ipak, za razliku od mnogih naših košarkaških stručnjaka, Kravić nije propuštao utakmice reprezentacije Srbije dok je odrastao u Kanadi.
– Uvek sam pratio našu reprezentaciju, ne samo prvi tim, već i mladu selekciju. Zato mi je izuzetno drago što su ovi mladi do 20 godina osvojili bronzanu medalju na EP na Kritu. Gledao sam redovno mečeve sa šampionata, ustajao rano ujutru, čak sam i na treninge kasnio. Svi me zovu da je počeo trening, a ja na laptopu gledam "orlove". Moji roditelji su išli u Indijanapolis 2002, mada ja sam ostao u Kanadi. Kad bolje razmislim, ne znam što me nisu poveli!
San svakog igrača je novi reprezentativni dres na najvećim takmičenjima, ali Kravić ne žuri, presrećan je zbog prvog koraka:
– Veoma sam uzbuđen. Došao sam da treniram, da napredujem. Bitno je da sam sa najboljim timom Srbije, sa našim najboljim košarkašima. Nije bitno šta će biti, da li ću biti među 12 na Svetskom prvenstvu. Voleo bih naravno, ali i ako ne budem trudiću se da to bude sledeći put!
Nije imao previše samostalnih kontakta sa selektorom Aleksandrom Đorđevićem, a evo i zbog čega:
– Jednom sam razgovarao sa Saletom, gde smem više?! Pa, on je legenda. Rekao mi je da računa na mene i to mi je za početak dovoljno!
|
Retimno kao test Na Kopaoniku je najviše vremena provodio sa Vladimirom Štimcem, a cimer je bio sa Miroslavom Raduljicom. Pripreme je koristio za napredak i adaptaciju na evropsku košarku, kakvu će igrati naredne sezone, pošto je potpisao ugovor sa grčkim Retimnom. – Zadovoljan sam tim ugovorom. Pokazali su najveći interes, pa sam razmišljao: "Što ovde ne bih potpisao na godinu, pa ako ne bude dobro mogu da odem negde drugde?". Ako bude dobro ostaću, ako ne, put pod noge.
Lepo u Evropi, ali Amerika… Ne krije Dejan da mu je krajnji cilj, naravno, povratak u SAD:
Samo za Srbiju Do poziva u nacionalni tim Kravić nije bio u planu mlađih selekcija Srbije, ali su za njega znali u BiH, odakle je rodom.
Divac uzor
|
Iako je visok oko 213 centimetara (u patikama), Kravića odlikuje sjajna pokretljivost, odličan dribling, pregled igre poput plejmejkera, što često pokazuje na terenu. Odlično se snalazi i kao krilni centar i kao klasična "petica".
– Kada sam počeo da igram, i kada sam igrao sa drugarima basket "3 na 3" i kasnije košarku "5 na 5" ja sam uvek uzimao loptu i pokretao napad. Voleo sam da imam loptu u rukama. I sada volim da idem na ulaz, da igram sa loptom, volim da dodajem. Igram i četvorku i peticu, zavisi ko me čuva. Kada je rival veći, volim da izlazim na četvorku, da sam mobilniji. Kada je manji, onda vodim da uđem u reket da budem centar – opisuje Kravić šta ga krasi.
Veoma je brz, eksplozivan, ima osećaj za blok, ali svestan je da mora još dosta da napreduje:
– Mislim da moram najviše da radim na mentalnoj snazi. Da kada promašim prvi šut da ne klonem glavom, da nastavim da igram i dalje jako. Najbitnije je da izgradim samopouzdanje. Možda malo i na šutu da radim, kao i na snazi, da malo ojačam. Sada imam oko 105 kilograma, zbog toga sam mobilniji, ali bi mi trebalo i malo više snage.
Proteklih nekoliko godina studirao je na Teksas Teku, a s obzirom da je naša zemlja podeljena na dva klupska tabora, većina ljubitelja košarke se pita da li bi radije igrao za Partizan ili Crvenu zvezdu?
– Rastao sam u Kanadi, pa ne navijam ni za jedan tim posebno. Pratim oba stalno. Da sam ostao ovde verovatno bih navijao za jedan, ovako nisam određen. Nije bitno za koga bih igrao, ko mi pruži bolje uslove za napredak – objasnio je Kravić i zaključio:
– Ja sam veoma dosadan čovek. Ne izlazim, kada sam u Kanadi stalno sam sa roditeljima, porodicom. Sa bratom treniram svaki dan, igram igrice sa drugarima i igramo basket. Idem u teretanu, volim to!
Prvo skraćivanje spiska reprezentativaca Dejan je "preživeo". Možda ćemo ga gledati u Španiji kada pretposlednjeg dana avgusta počinje Mundobasket.
