Kanadski “vukovci” kod braće u Parizu

0

– Upoznali smo se prošle godine u San Dijegu (Amerika), na Folk festivalu koji je organizovao KUD Morava. Upoznali se i produžili kontakte, usledio dogovor: "Prvo mi u Pariz, posle Parižani nama." Sve je ovo fantastično. Svi smo prvi put u gradu svetlosti, ništa lepše i svetlije nismo mogli da zamislimo – prijavljuje Olga Vančić, predsednica kluba Srba iz Kanade.

Letica reče gostima da je svim Srbima u Parizu mnogo drago što su prvi dolazak u Evropu počeli posetom članovima Mladosti.

– Dragi prijatelji, ovo gde se sada nalazite u celom svetu jedino imaju Srbi iz Pariza, ovde se odvija naš život. A to lepo zborno mesto je Kulturni centar Srbije, tu se okupljamo.

A da prodube startno poznanstvo, da se posle obilaska Versaja malo i okrepe, ukusno-mirisni švedski sto pripremile im članice žene Mladosti.

– Od srca hvala. Nismo mogli ni pretpostaviti da ćete nam pokloniti toliku količinu ljubavi – uzvraća bivša "Karadžićeva" čelnica Nataša Ignjatović.

Letica i dalje nasmejana, poziva umetničkog rukovodioca Mladosti Alena Gvozdenovića i udruženim snagama Kanađanima predaju poklon, veliku lepo uramljenu i upakovanu sliku Pariza.

 

Daleko je matica

– Mi smo daleko od matice. Teško je prikupiti i novac za dolazak u Evropu. A, mi smo, sigurni smo, veće patriote i od vas u Evropi, a pogotovo od zemljaka u matici. Nama pri svakoj pomisli na otadžbinu srce jače kuca. Ne zna se tačan broj koliko nas je u Vankuveru, ima mešanih brakova, zavisi kako se izjašnjavaju, neko broji 30.000, možda je tačnije da nas je 13.000 – analiziraju Vankuverljani.

– Postojimo 44 godine. Najveća smo folklorna grupa u zapadnoj Kanadi, delujemo pri parohiji Sv. Save. Naš je paroh Marko Radmanović, došao iz Vukovara, on nam je drugi otac. Vežbamo u crkvenoj sali, pet je sekcija, raspon godina do četiri do 60, sa veteranima u članstvu je 150 igrača. Odlična nam je i pevačka grupa. Mada su mnogi rođeni u Kanadi, trudimo se da govorimo srpski, nema pravila, ali je to jedan od naših osnovnih zadataka – priča predsednica Olga.

Ovako se seća i nabraja Dragica Keserić, poreklom iz okoline Negotina:

– Imali smo u folkloru jednog učitelja, tako smo ga zvali, godinama uz nas, da bi naumio da nas rasturi. Došli smo do tačke pucanja i nestanka. Tada se neko setio moje ćerke Jelice. Hajde, hajde, pogurkivali su i probudismo se, probudilo se i srpstvo. Danas je Jelica umetnički rukovodilac. Ponovo smo stali na noge, izidigli se, ponosni smo. U prethodne četiri godine smo se obogatili nošnjama, na kostime smo dali 60.000 dolara. Koreografije su iz Srbije. Nastupamo. Obavezan je godišnji koncert, pa Evropski festival, volimo da putujemo. Evo, šta ima lepše od ovog dolaska u Pariz?

 

Majstori za ćevape

– Najbolji smo u zapadnoj Kanadi, a najbolji smo i po ćevapima. Kad su na programu, otegne se red. Majstori za taj slasni užitak su Miho iz Stoca i mesar Jovo. Naši ljudi se druže, dve su crkve, nekoliko je srpskih restorana, jedan čovek dovodi muziku iz matice, svadbe su velike, uvek se nešto dešava – nabraja Nataša Ignjatović.

A, ako žele epitet ponajboljih u Kanadi, treba da se vežba.

– Prvi ansambl dva puta nedeljno, ostali jednom. Mislim da nismo loši. Idemo na proslave, uz crkvu smo. Mnogi roditelji nisu voljni da decu dovode na bogosluženja, ali kad ih dovedu u folklor, deca osete crkvu, spontano se povežu sa parohijanima i hramom, kroz pesmu i muziku nesvesno uče jezik i poreklo, postanemo porodica, a i posle folklora nastavljamo da se družimo. Ja bih sve dala da se održava veza sa našim narodom – u dahu zaključuje Dragica Keserić.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here