Prošlogodišnji boravak u Turskoj i Bugarskoj, za lepu Kanađanku, tada 26-godišnju studentkinju fizike iz Vankuvera, Britni Bejker, pasioniranog putnika i zaljubljenika u nove, nepoznate krajeve i ljude, bio je dovoljan za oduševljenje Balkanom i želju da ga upozna. Ovog leta je odabrala Crnu Goru, a posle jednonedeljne neobične, pa i hrabre planinarske avanture, lako se može desiti da njen život krene u sasvim drugom smeru – da zauvek ostane ovde.
Gradu okreće leđa
– Otkrila sam neslućenu lepotu, nešto što nikad i nigde nisam srela, od čudesne prirode do neverovatno ljubaznih i predusretljivih ljudi – ispričala je ova neobična devojka prijateljima i poznanicima koje je stekla na kratkotrajnom predahu u Kolašinu posle naporne i uzbudljive avanture.
– Putovanja su mi hobi, obišla sam mnoge zanimljive krajeve na svetu, ali ovo što sam videla i doživela na ovom putu, nema premca. Recimo, predeo Bjelasice od Krivog dola do Biogradskog jezera, to je nešto najlepše u prirodi što sam do sada videla. To će, uverena sam biti razlog da moj životni brod krene u sasvim drugom pravcu jer već imam plan da život nastavim ovde, da ovde napravim samoodrživu farmu, da živim i boravim među ovim predivnim ljudima. Jednostavno, to je način života kakav želim za sebe i svoju decu kad ih budem imala, u prirodi i lepoti, što dalje od stega civilizacije, jer mislim da je u svetu sve više ljudi koji to žele, da se okrenu prirodi i selu, da okrenu leđa gradovima i svojevrsnom ropstvu u kojem tamo žive.
Ova posve neobična devojka, sem što potiče i što je u detinjstvu živela na selu, kao tinejdžerka je radila kao vodič na konjičkim turama u prirodi, pa je tako naučila da jaše. Zato je, čim se opredelila za ovu avanturu u Crnoj Gori, od Kolašinca Milana Rakočevića iznajmila malu brdsku kobilicu sa samarom i na njoj se, sa Štavne ispod Komova, sama i bez vodiča, bez znanja ijedne srpske reči, otisnula na dugi i neizvesni put.
Brat pomogao preko internetaIako se kretala bez stalnog stručnog vodiča, Britni Bejker tvrdi da je samo jednom nakratko zalutala. Desilo joj se to na Sinjavini, na planini na kojoj se to dešava i onima koji su tu rođeni. Ona se nije snašla u mreži slepih šumskih puteva oko prekrasnog Zabojskog jezera, pa se obratila telefonom bratu u Kanadi koji joj je preko interneta pomogao da se ispravi i nađe pravi put.
OlujaBritni kaže da joj vreme nije išlo baš na ruku, da je čak tri dana pratila kiša. Najteže je bilo na Sinjavini kad je jednog dana uhvatila prava oluja koja je uplašila čak i njenu kobilu. Ona je morala svući svoju jaknu i staviti joj preko glave da ne gleda sevanje munja i koliko toliko je zaštiti od ledenog pljuska sa gradom. |
Preko Komova, Bjelasice, Sinjavine i Durmitora, za šest dana je prevalila više od 170 kilometara dok je doprla do Trse kao završnog odredišta na tom putu. Za sve vreme, jedini istrajni pratilac joj je bilo ždrebe. Ono je uporno pratilo kobilu-majku, koju je Britni Bejker krstila kao K2, po istoimenom najopasnijem i najizazovnijem vrhu na Himalajima.
Spavala pod šatorom
Mlada Kanađanka, zaprepašćena odumiranjem crnogorskog sela i time što su planine koje je videla uglavnom puste, oduševljeno govori o ljubaznosti i gostoprimstvu retkih ljudi koje je sretala na tom putu, time što su se svi utrkivali da joj pomognu i iskažu gostoprimstvo:
– Spavala sam pod šatorom, ali uglavnom po katunima i samo jednom u planinarskom domu. Za sve vreme sam posebno brinula o kobili. Ljudi su se ponekad malo čak i podsmevali zbog te moje brige o tom malenom i neuglednom konju, neki mi čak i nudili da mi daju boljega, ali se pokazalo da neke staze kojima smo prošli drugi, veći i rasniji konj ne bi mogao ni preći.
Britni je odlučila da pre završetka svoje turneje po Crnoj Gori, još jednom ode do Štavne i popenje se na Kom vasojevički, jedan od najviših i najatraktivnijih vrhova u Crnoj Gori. Pri tom, ne ostavlja nikakvu sumnju da se neće vratiti i iduće godine
