Verovali ili ne, najradije pravi izložbe na temu srpske lepote. O sebi ovako priča:
"Mlada sam se udala, kao 18-godišnjakinja, on je naš, od njega sam se i razvela. Imam dvoje dece, sina Anrija (36) koji mi je podario dvoje unučadi i kćerku Erinu (27)."
Kad o tome priča, a i o bilo čemu drugom, Lujza ubacuje srpske reči.
Uči srpski"Imam more prijatelja, u Parizu su mi drugari – najmanje stotinu Srba. Poznajem i Hrvate, Bosance, Crnogorce. Čim negde čujem srpsku reč, priđem i odmah izdeklamujem: "Dobar dan, kako ste, volim vaš jezik, teško je, hoću da naučim". I ne dam im da pričamo na francuskom. Desi se, oni Srbi, pa me propitkuju na francuskom, a ja tvrdoglava, pa odgovaram na srpskom." |
"Učim srpski uz pomoć knjiga i od Srba uživo."
A otkud ta ljubav prema u svetu "naprasno omrznutoj Srbiji"? Objašnjava:
"Jednom sam u Parizu išla da kupim hleb i videla ljubaznu prodavačicu, Srpkinju, koju sam kasnije opet srela. Počele smo da pričamo, sprijateljile smo se. Rekla mi da ide u maticu na odmor i da joj se bratanac ženi. Pozvala me je da krenem sa njom. Tako sam provela deset dana u Srbiji. Bilo je nezaboravno. Ponovo sam išla 2005, 2007, 2008, a sada planiram tromesečni obilazak Srbije. Ako mi se dopadne, nastaniću se u vašoj zemlji. Koga sam god tamo srela, podario mi je osmeh. Ne znam da li zbog toga što sam crna, ali sam crna i u Francuskoj, pa me ne nagrađuju osmehom. Vi širom otvarate vrata i to se mora ceniti."
Sećanje na Srbiju zakotrljalo je bujicu reči. Oči joj svetlucaju, svaka misao se pretvara u sliku radosti. I nema tajne, Lujzina ljubav prema Srbiji i Srbima je zarazna.
"Videla sam kod vas mnogo crkvi, znači, verujete u Boga. Ne treba govoriti da verujete u Boga, već se treba ponašati prema Bibliji. Ne kradi, ne laži budi dobar čovek, to je dovoljno."
Oku je primakla fotoaparat i – škljocala.
Od Kraljeva do Novog Sada"Imala sam izložbe fotografija u Kamerunu, Parizu, Briselu, a najveća mi je želja da napravim izložbu u Parizu – o Srbiji. Još više bih volela izložbu u Srbiji – o Srbiji! E, koliko imam fotografija! Vaših seljaka i građana, vaših brda i dolina, Šapca, Valjeva, Kraljeva, Banje Vrujci, Novog Sada, Kragujevca! Volela bih da mi Kulturni centar Srbije u Parizu otvori vrata, pa da se vidi kako Srbiju oseća jedna Afrikanka. Vi toliko ličite na Afriku, otvoreni ste, gde god uđeš odmah ti nude kafu. Ne treba slušati TV, već treba ići na lice mesta. Svugde ima i dobrog i lošeg, ali treba da tražimo dobro, drukčije se ne može ići napred", analizira Lujza. |
"Rekla sam sebi: "Ovu zemlju moram ovekovečiti". Koračala sam bez straha, premeravala Srbiju. Za mnoge sam bila kuriozitet, pratila me njihova znatiželja, ali nijedan loš suvenir. A i da mi se neka neugodnost desila, ni tada zbog pojedinca ne bih mogla suditi o celom narodu. "
Lujza pamti, a kod nje važi i ona narodna: "Pamti, pa vrati". Stoga, sva srpska čašćavanja uzvrati kamerunskom gozbom, te u svom stanu na desetom spratu u 20. pariskom arondismanu, obraduje goste nacionalnim specijalitetima.
"U Srbiji se jede dobro i mnogo. Volim kobasice na žaru, pečenu papriku, volim burek, ajvar je super, zeljanicu još nisam probala, odlična je pita sa jabukama, jedem svašta, ali ne jedem da se raspadnem. Volim i rakiju. Volim i vašu pesmu – to reče, pa zapeva "Tamo daleko" i dodade da igra šumadijsko kolo, naučila na onom venčanju."
Na to razrađuje:
"Moja ljubav prema Srbima je čista i nije to ljubav zbog nekog muškarca. Ta moja ljubav dolazi direktno iz srca. Verujem da Srbe osećam. Nasmejani ste, svi ste veseljaci, uživate u životu. U Novom Sadu i u Šapcu cela ulica je kafana i svi nađu vreme da se opuste, da žive. Shvatili ljudi da novac ne čini sreću, za sreću je dovoljno biti zadovoljan, tada, u tom trenutku, i mislim da je to najbolja relacija sa Bogom, mirna duša. Mene čak i moja deca pitaju zašto toliko volim Srbe i Srbiju? Šta da im objašnjavam, eto, volim!"
