Uprkos svoj svojoj snazi, tenkovi u savremenom svetu su prilično delikatna tehnika. Potrebno je unapred se pobrinuti za njihovu bezbednost. Rusija ima takve mogućnosti, a nekada je Sovjetski Savez razvijao izuzetno originalne mehanizme za zaštitu svog nuklearnog arsenala…
U toku dalje modernizacije planirano je da ruski tenkovi T-90M „Proriv“ budu naoružani poboljšanim sistemom aktivne zaštite „Arena-M“. Ovo se navodi u materijalima 38. Instituta za istraživanje i ispitivanje oklopnog oružja i tehnike ruskog Ministarstva odbrane. Pored toga, specijalisti će poboljšati dinamičku zaštitu, to jest, T-90M će dobiti isti sistem koji je postavljen na T-14 „Armata“. Generalno, sve se radi kako bi se povećala otpornost tenka, i naravno sposobnost preživljavanja posade.
Opšte je poznato da je tenk jedan od najzaštićenijih tipova opreme. Od pojave tenkova, zemlje proizvođači se neprestano nadmeću ko će napraviti deblji oklop i moćniji top, ali ipak su tenkovi u borbi sa sličnom tehnikom imali dobre šanse za opstanak. Međutim, sve se promenilo nakon pojave protivtenkovskih raketa — udar na tenk je mogao neočekivano biti izveden iz malog džipa ili čak iz malog lansera koji su nosili ljudi. I sve tone oklopa i čelika postajale su nemoćne. Tada se pojavila ideja da se organizuje tenkovska „protivraketna odbrana“.
Gotovo svi tenkovi na svetu su sada opremljeni dinamičkim oklopom (ili zaštitom). Obično se pravi u obliku ravnih kontejnera ili panela koji sadrže, između ostalog, eksploziv. Kada projektil ili raketa pogodi oklop, dolazi do ciljane eksplozije dinamičke zaštite, koja raketu uništi ili menja putanju projektila. Ovo smanjuje destruktivni efekat na tenk.
Za razliku od dinamičke odbrane, aktivna zaštita je odbrambeni sistem koji uništava raketu i granatu koja leti prema tenku ili projektil koji se približava. Takav kompleks ima radar, kontrolni sistem i skup elemenata za destrukciju koji se ispaljuju na putu napadačkog projektila. Stvaranje sistema aktivne zaštite je bio jedan od prioriteta SSSR, kao i Rusije.
Protivraketna „kupola“ i zaštitni oklopi
Radovi na stvaranju prvih sistema aktivne zaštite tenkova započeti su u SSSR još ’60-ih godina. Konstruktori su morali da rešavaju probleme koji su u to vreme bili prilično teški. Bilo je potrebno otkriti i pratiti objekat koji se velikom brzinom kretao prema tenku, i u pravom trenutku poslati udarni elemenat u susret tom objektu.
Takav sistem je morao raditi potpuno automatski, da bude kompaktan i lak za rukovanje. Na kraju, kompleks je stvoren tek 1983. godine, kada je u službu ušao „Drozd“ (1030M-01).
„Drozd“ je postavljen na tenkove T-55AD i postao je prvi u svetu serijski proizveden i usvojen kompleks aktivne zaštite. „Drozd“ je mogao da obori rakete ili granate koje su napadale tenk „u čelo“.
Krajem ’80-ih započeti su radovi na poboljšanju sistema aktivne zaštite, trebalo je da postanu precizniji, svestrani. Pored toga, bilo je potrebno smanjiti zonu uništavanja budućih sistema, kako bi se smanjila „kolateralna šteta“ za sopstvenu pešadiju.
Tako su započeti radovi na kompleksima „Barijera“ i „Arena“. Najsavršeniji je bio poslednji: njegova upotreba je trebalo da smanji verovatnoću pogađanja svoje pešadije ostacima uništene rakete ili udarnim elementima samog kompleksa. Korišćenjem kompleksa „Arena“ razvijen je čak i specijalni „Komplet za gradsku borbu“ koji se mogao postaviti na najpopularniji sovjetski tenk T-72. U kompletu su bili dodatni oklopi koji su postavljeni na bokovima tenka i koji su trebali da aktiviraju kumulativne bojeve glave bacača granate i protivtenkovskih raketa na određenoj udaljenosti od pravog oklopa tenka. To je omogućilo da se zaštiti oklop od efekta zapaljivog mlaza takvih punjenja, on je uspevao da izgubi svoju snagu i temperaturu.
„Arena-M“, kojom će opremiti tenkove T90-M, poboljšana je verzija „Arene“.
„Svevideća“ kupola tenka sa udarnim jezgrom
Najnapredniji od sistema s početka druge decenije 21. veka je sistem aktivne zaštite „Afganit“ koji je postavljen na tenku T-14 „Armata“. Sistem je opremljen sopstvenim radarom i blokom upravljanja velike brzine, koji radi zajedno sa odbrambenim kompleksom tenka. Ako odbrambeni sistem tenka detektuje lasersko zračenje (što znači moguće navođenje protivtenkovske rakete na tenk), na udaljenosti od oko 200 metara od tenka postavlja se pokrivna zavesa pomoću termodimnih granata. Ako se raketa ipak približi tenku, tada se aktivira sistem aktivne zaštite: kupola tenka sa lanserima sistema se okreće na neophodnu stranu i dolazi do lansiranja borbenog elementa koji razara raketu na udaljenosti od 3 do 5 metara svojim udarnim jezgrom. Veruje se da „Afganit“ može da uništi ciljeve koji lete prema tenku brzinom do 1700 m/s.
Немного необитаемой башни боевого танка Т-14 "Армата". Видны модули защиты активной системы "Афганит", панели с радарами, камеру и дымы. pic.twitter.com/dDoYcx1rdf
— Анатолий Власов ?? Проголосовал ЗА! (@AnatolyVlasov87) April 24, 2020
Stotine cevi za zaštitu raketnih sistema
Ali to nije sve! Tokom radova sovjetskih konstruktora na sistemima aktivne zaštite za odbranu oklopne tehnike, javila se ideja da se takva rešenja koriste za zaštitu stacionarnih silosa strateških raketnih sistema. Sredinom sedamdesetih u SSSR je započet rad na stvaranju „proizvoda 171“, poznatog i kao „Mozir“. Radovi na takvom sistemu su odmah dobili visoki prioritet, a pratio ih je lično ministar odbrane SSSR Dmitrij Ustinov. Novi odbrambeni kompleks je trebalo da brani buduće silose raketama RS-36M „Vojvoda“, čije je stvaranje tada tek počinjalo.
Kako je to funkcionisalo? Veliki radar, koji je bio odgovoran za odbranu položaja strateških nuklearnih raketa, otkrivao je bojevu glava koja napada sovjetske položaje. Kada je postajalo jasno na koji silos je usmerena ova bojeva glava, upravljanje je prebačeno direktno na sistem aktivne zaštite, koji je od nekoliko stotina cevi sa pogonskim punjenjem od veoma čvrstih legura trebalo da stvori nepremostivu prepreku na putu bojeve glave koja je padala. Brzina susreta bojeve glave sa projektilima trebalo je da bude oko 6 k/s. Takav sudar neizbežno bi doveo do uništenja bojeve glave pre nego što ona padne na zemlju i eksplodira. Naravno, takav sistem je morao da radi u potpuno automatskom režimu.
Raspao se SSSR i projekat je zatvoren
Radovi na ovom sistemu nisu ostali samo na papiru. Napravljen je eksperimentalni prototip koji je prošao prava borbena ispitivanja na poligonu Kura na Kamčatki. Za ispitivanje u periodu od 1985. do 1988. godine bila je izgrađena imitacija silosa strateške rakete, oko koje je postavljen sistem aktivne zaštite. Rezultati ispitivanja ovog sistema još uvek nisu deklasifikovani, ali je poznato da je krajem ’80-ih prvi put u svetu izvedeno presretanje simulatora bojeve glave IBR, koja je lansirana sa poligona Pleseck. Vrlo je verovatno da je takvih presretanja bilo nekoliko. U avgustu 1991. godine finansiranje projekta je smanjeno i završena su državna ispitivanja eksperimentalnog aparata „proizvod 171“. Kasniji raspad SSSR stavio je tačku na dalji razvoj jedinstvenog sistema. Zanimljivo je da ovaj razvoj nije u suprotnosti sa Sporazumom o ograničenju protivbalističkih raketnih sistema iz 1972. godine.
Ovakav interesantan put su prošli sistemi aktivne zaštite. A ako je njihova upotreba za zaštitu tenkova već uobičajena, onda upotreba na polju strateških nuklearnih snaga ostaje samo projekat za budućnost. Početkom 2010. godine u mnogim masovnim medijima pojavile su se informacije o mogućem nastavku rada u ovoj oblasti, ali ova saopštenja su nepotvrđena isto onoliko koliko i sve što znamo o kompleksu „Mozir“.
