Srpski film “Dara iz Jasenovca”, Predraga Gage Antonijevića nije uspeo da uđe u uži izbor za prestižnu američku nagradu Oskar. Ipak, ovo ostvarenje je otvorilo Pandorinu kutiju svega onoga što se znalo ili prećutkivalo u vezi s jednim od najstravičnijih koncentracionih logora na tlu Balkana tokom Drugog svetskog rata.
Ta priča će bez sumnje biti nastavljena zato što se 22. aprila navršava 76 godina od proboja oko 600 logoraša, a u avgustu i osam decenija od osnivanja ove fabrike smrti. Uz pomoć vodećih srpskih istoričara, “Vesti” otkrivaju kakva je sudbina onih koji su naređivali i izvršavali surove zločine u ovom i brojnim drugim logorima širom tadašnje Nezavisne Države Hrvatske.
Dr Milan Koljanin, dugogodišnji naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju Srbije, ističe da ne postoji precizna statistika o broju onih koji su okrvavili ruke, ali ni o njihovoj kasnijoj sudbini.
– Do tačnih brojki je nemoguće doći najviše zato što je u ustaškoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj veliki deo državnog aparata bio uključen u sprovođenje politike uništenja celih nacionalnih i verskih grupa, prevashodno Srba i Jevreja, delom Roma, kao i političkih protivnika. Stoga je i krug osoba koje su u raznom stepenu snosile odgovornost za sprovođenje te politike bio širok – ističe Koljanin.
Objašnjava da je jedan deo tih zločinaca poginuo još tokom rata, druge su osudili u sudskim postupcima novoformirani sudovi, a više desetina hiljada njih je pogubljeno u Blajburgu maja 1945.
– Jedna veća grupa je, povlačeći se pred jedinicama Jugoslovenske armije u južnu Austriju, želela da se preda britanskim trupama i izbegne odgovornost za zločine. Međutim, britanske vojne vlasti su najveći deo pripadnika vojnih snaga ustaške države, kao i pripadnike slovenačkih i srpskih kvislinških formacija predale jugoslovenskim vojnim vlastima. Radilo se o nekoliko desetina hiljada osoba, među kojima su bili i mali i veliki ratni zločinci. Više hiljada zarobljenika pogubljeno je u masovnim vansudskim egzekucijama na teritoriji Slovenije, dok je za izvestan broj organizovano suđenje pred vojnim sudovima – navodi ovaj istoričar.
Direktor Muzeja žrtava genocida Veljko Đurić Mišina ukazuje da je razlog zbog čega do danas ne postoje egzaktni podaci koliko je pripadnika ustaške organizacije i njene vojske odgovaralo posle rata to što to tada “nije bilo politički korektno”.
– Naime, određivanje nacionalne pripadnosti zločinaca zamenjeno je praznom floskulom “okupatori i njihovi pomagači”, koja u suštini ne znači ništa. Doduše, postoje hiljade i hiljade odluka o zločinima i zločincima koje je pripremila Državna komisija za zločine okupatora i njihovih pomagača, ali oni nisu bili predmet nikakvih naučno-istraživačkih analiza. Otuda imamo na hiljade stranica istorijske građe o procesuiranju zločinaca iz redova nemačke vojske, o čemu je u priličnoj meri pisao i pravnik i diplomata Đorđe Lopić, ali ne postoji ništa slično o Hrvatima zločincima iako se njihov broj može meriti stotinama hiljada – ističe Veljko Đurić Mišina.
Devet procesa
U posleratnoj Jugoslaviji održano je devet velikih sudskih postupaka sa ukupno 275 optuženih za ratne zločine, a zatim i saradnju i pomaganje okupatoru. Epilog tih procesa je 201 smrtna kazna, dve doživotne robije i 68 dugogodišnjih kazni zatvora s prinudnim radom. U tim procesima, od kojih su po četiri održana u Beogradu i Zagrebu i jedan u Ljubljani, samo četvoro ljudi je oslobođeno krivice.
Najveće suđenje je bez sumnje bilo u Beogradu, Dragoljubu Draži Mihailoviću, komandantu Jugoslovenske vojske u otadžbini.
Smrtne presude
Kad je reč o čelnicima NDH, Milan Koljanin navodi proces vođen u Zagrebu početkom juna 1945. kada su na smrt osuđeni članovi vlade NDH na čelu sa Nikolom Mandićem.
– Krajem istog meseca na smrt je osuđen i jedan iz komandanata koncentracionog logora Jasenovac, nekadašnji franjevac Miroslav Filipović Majstorović. Na smrt je osuđen i veliki deo generaliteta i visokih oficira vojske NDH, članova prekih sudova, upravnog aparata i drugi. Međutim, brojni drugi, među njima i oni za čije zločine nije bilo dokaza, izbegli su odgovornost – navodi ovaj istoričar.
