Pilot američkog F-16 Skot Ogrejdi ispričao je kako je njegova letelica oborena iznad Republike Srpske u junu 1995, tokom udara NATO na položaje bosanskih Srba.
Ogrejdi je zajedno sa Bobom Rajtom krenuo u napad na Srbe iz baze u Avijanu u Italiji, a kako prenosi časopis “Nešenal interest”, oni su znali položaje protivvazudšne odbrane Vojske Republike Srpske, ali su tokom leta ipak upali usred žestoke vatre kojom su ih Srbi zasuli, preneo je Sputnjik.
– Znali smo kako da se klonimo srpskih raketa zemlja-vazduh na severu i istoku. Ove rakete su definitivno bili pretnja za F-16, čak i sa našim naprednim sistemima odbrane – rekao je Ogrejdi.
Ipak, u šumi ih je čekala skrivena pokretna raketna jedinica srpske vojske koju NATO sistem za rano upozoravanje pilota nije uočio. Tako je Ogrejdiju i Rajtu nije javljeno da su se našli na nišanu.
– Tačno u 15.03 moj sistem za upozoravanje je pokazao crvenu tačkicu. Gledao sam u svoju konzolu u neverici. Istovremeno, oglasio se i alarm u mojoj kacigi. Uhvatio me je neprijateljski radar! Zaboravi na pretnju sa severa. Ovo je dolazilo s istoka. Stomak mi se okrenuo. Sada je bio moj red da postanem plen. Znao sam da moram da se pripremim za najgore – ispričao je Ogrejdi.
Srpske snage su ispalile dve rakete, kako se navodi, bez pomoći radara, koje srpske snage nisu uključile odmah, da ne bi bili otkriveni. Radare su uključili tek kada su rakete bile na nekoliko sekundi od aviona Ogrejdija i Rajta.
Sudar, sudar!
Ogrejdi kaže da nije odmah video beli dim koji ispaljena raketa ostavlja za sobom i koji je jedini način da pilot dobije vizuelnu identifikaciju pretnje. Kada se raketa isključi, onda nestaje i dim. Projektil nastavlja put ka meti, nečujan i smrtonosan, brzinom dva puta većom od brzine F-16.
– Pošto nisam video ništa na nebu, pogledao sam opet na displej. Crvena tačkica nije nestala, što je značilo da sam i dalje naciljan. Trenutak kasnije, u kacigi mi se oglasio i drugi alarm. Pogled mi se vratio na ekran. Tamo je bilo novo upozorenje, jače od prethodnog. Ovo se sve dešavalo u nekoliko sekundi. Ili delova sekundi. Ali dovoljno da shvatim da me je uhvatio radar – kazao je Ogrejdi.
Pilot F-16 bio je uveren da su rakete na njega već lansirane.
– Programiran kompjuterski glas odzvanjao je u mojoj kacigi: ‘Sudar, sudar!’ Trenutak kasnije, jak bljesak osvetlio je nebo između Vlibura i mene. Raketa je proletela tačno između nas. Srce mi je lupalo. Znao sam da ove rakete lete u parovima. Bila je velika šansa da je još jedna raketa već u vazduhu i da leti pravo na mene – priča američki pilot.
Kako kaže, razmišljao je da li da izbacuje “mamce” ili da manevrima pokuša da izbegne udar rakete, ali nije imao vremena ni za jedno, ni za drugo.
– Nisam siguran šta se tačno desilo u sledećem trenutku. Vilbur mi je kasnije rekao da je vikao preko radijske veze: ‘Raketa u vazduhu!’ Nisam ga čuo. Čuo sam samo nesnosnu buku koja mi je umalo probila bubne opne. Onda je stigao udar kakav nisam nikad osetio. To je kao da te otpozadi udari kamion sa 18 točkova za čiju masku je prikačena raketa. Raketa je našla svoju metu. Plamen i vrelina razlili se se mojim kokpitom – prepričava Ogrejdi.
Prema njegovim rečima, od aviona u kom je bio ostala je “slamčica u vetru”.
– Bio je potpuno van kontrole. Uprkos svemirskoj elektronici, supersoničnoj brzini i borbenoj moći, F-16 nije bio savršen. Dok si trepnuo, on može da se pretvori iz nebeskog princa u plamteću hrpu žica i iskrivljenog metala – priča Ogrejdi.
Tek tada je shvatio da su se nos i kokpit aviona fizički razdvojili. Avion je bio prepolovljen. Kroz vatru i dim, ugledao je ručku za katapultiranje i u poslednjem trenutku je uspeo da je povuče.
Padobranom se spustio na srpsku teritoriju, a onda je počela grozničava potraga za njim. Igra mačke i miša trajala je nedelju dana. U jednom trenutku, srpski helikopter koji ga je lovio bio je tako blizu da je mogao da vidi lica vojnika u njemu.
Na kraju je ipak uspeo da pošlje signal sa svojom lokacijom, pa su uskoro po njega poslata četiri helikoptera oko 100 kilometara duboko u srpskoj teritoriji. Poslato je još 40 letelica kao dodatna podrška. Marinci su ga pronašli 8. juna 1995. godine.
