Originalno značenje tog pojma je: tajno obožavanje, a poreklo vodi iz, naravno, antičke Grčke kada su se pod orgijama podrazumevale noćne molitve kao izraz obožavanja i odavanja počasti Dionisu i Orfeju.
U početku seks nije imao značajnu ulogu u ovim orgijama. Odavanje počasti Dionisu uključivalo je ples, muziku, piće, jedenje žrtvovanih životinja…
Vremenom, grupno predavanje seksualnim užicima postalo je neizbežno.
Rimljani su orgije, kao i mnoge druge stvari, preuzeli od Grka. Posebno su raskalašne bile one u čast Saturnu i Bahusu, a odatle i potiču izrazi: bahanalije i saturnalije.
Najveći pobornik orgija bio je tadašnji rimski car Tiberije. On je na ostrvu Kapri izgradio nekoliko objekata u kojima su se redovno održavale orgije u kojima su učestvovale osobe oba pola.
Milanskim ediktom, koji je 313. godine nove ere izdao Konstantin Veliki, orgije su kao takve prestale da postoje, ali su zauvek ostale sinonim razvratnog seksualnog ponašanja, nečeg pokvarenog i prljavog.
U engleskom jeziku reč ‘orgije’ počinje da se koristi krajem šesnaestog veka, a postoje dokazi da su čak i hladni i rezervisani Englezi uživali u grupnim seksualnim zabavama. Ritualni plesovi, a potom grupne orgije na poljima pšenice bili su glavni vid zabave u to vreme.
Francuska je poznata po aristokrati Markizu de Sadu koji je, zajedno sa suprugom, unajmljivao mlade sluge i sluškinje radi predavanja grupnom i nasilnom seksu. To je najbolje opisano u knjizi "120 dana Sodome".
Orgijanje je potom zamrlo, ali ne zauvek. Šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka orgije ponovo postaju interesantne određenim grupama, naročito jačanjem hipi kulture koja je promovisala koncept ‘slobodne ljubavi’. Razbijanjem seksualnih tabua u to vreme, ojačalo je ‘seksualnu demokratiju’.
Danas upražnjavanje grupnih seksualnih zabava svakako nije donimantan vid ljubavnog života većine populacije, ali se veruje da orgijanje ipak nije potpuno zamrlo.
