U vreme kneza Mihaila Obrenovića Beograd je bio malen grad. Osim kućnih sedeljki, javne zabave nije bilo. A knez se trudio da Srbiju ugura u Evropu. Tako je, između ostalog, uveo balove, i oni su ubrzo postali glavna atrakcija. Održavali su se uglavnom zimi, kada je čaršija tavorila u dokolici. Priređivali su ih i Dvor i Opština, svako po tri puta godišnje.
Svlačionica na dvoru |
Zime su u to vreme bile teške. Mraz je stezao nedeljama, a snega do guše. Ulicama nije moglo da se prođe, nego se išlo prtinom pored dućana, i nju su vlasnici morali sami da naprave. Pošto se dešavalo da i krovovi popuste pod belim teretom, varoške vlasti su naredile domaćinima da se pentraju na njih i lopatama redovno skidaju sneg. Sneg je, dakle, bio tolika napast da zbog njega umalo nije otkazan jedan od balova koji je priredio mladi knez. Bilo je to u januaru 1865. godine. Srećom, neko se u poslednji čas dosetio i pozvao u pomoć eskadron konjice koji je nekoliko puta projahao od Dvora do središta grada, kod današnjeg Narodnog pozorišta i u suprotnom smeru do Slavije, kako bi utabao stazu. Samo tako su zvanice mogle da se odazovu pozivu vladara. Istina, stigle su pešice jer javnog prevoza nije bilo, a samo nekoliko građana imalo je sopstveni fijaker. Jedan od njih je bio Joca Savić, upravnik državnih fondova, koji ga je davao na poslugu isključivo predsedniku vlade u svečanim prilikama, ili njegovoj gospođi kada bi išla u hamam.
Mihailo i Julija Obrenović bili su domaćini dvorskog bala. Knez je dočekivao goste u sredini salona, a kneginja sedeći na kanabetu. Vladar je uvek na sebi imao frak i preko grudi rusku lentu Belog orla. Gosti su bili ministri i oficiri, ali i trgovci i zanatlije, uglavnom dobrostojeći ljudi. Mogle su se tu videti i sodadžije, abadžije, sarači, vunovlačari… Svi su dolazili sa svojim gospođama, mada je većina damskog sveta tadašnjeg Beograda bila jedva pismena. Poseban poziv upućivan je višim austrijskim oficirima iz Zemuna i Pančeva. Turski paša, zapovednik beogradske tvrđave, takođe nije smeo biti zaboravljen. Iste zvanice mogle su da se vide i na opštinskom balu, ali su se tamo mnogo slobodnije osećale jer nije bilo prevelike uštogljenosti. Balovi, međutim, nisu bili samo puka zabava. Opština varoši beogradske dosetila se da ih iskoristi i u dobrotvorne svrhe.