Pokušala sam da nagovorim i glavnog urednika. Ajde, Dmitroviću, napiši ti nešto, kad si se već na praznik obreo u redakciji, odmoran si, relaksiran, mora da ti misli razne sustižu jedna drugu…
Neće ni on. Može mu se, glavni je. Još se hvali kako ima ideju, ali je čuva za sutra – kad je njegov red za pisanje komentara. Šta da se radi, neko se rodi kao čovek sutrašnjice, a neko mora da živi samo za danas.
Već pomalo unezvereno gledam okolo po redakciji ne bih li eventualno našla žrtvu, tj. autora željnog da podeli s čitaocima "Vesti" neko svoje zapažanje o našoj (uglavnom neveseloj) svakodnevici i ljudima koji svojim (ne)delima trasiraju našu budućnost. Nema nikog na vidiku. Osim direktora. Ali ni Daljević se ne obazire na moje provokacije. Zavirio u redakciju, proverio ima li negde dima i otišao u svoje odaje.
A mogla sam lepo juče, dok je Vidaković stariji sedeo s nama i delio impresije o prazniku, da zabeležim (ne smem da snimam bez dozvole suda) neku njegovu reč i tako posle niza minusa konačno uknjižiti plus kod vlasnika firme.
Nema mi, dakle, pomoći. Ne mogu da zovem ni Tmušića. Već sam ranije iskoristila "pomoć prijatelja". A i isključio se – rešio i on da malo bude nedostupan.
Kako god okreneš, moram da pišem. Ali, na šta god bi da se "osvrnem", zaboli me glava, tj. vrat.
Na radnike i na Prvi maj? Muka mi je i od onih koji su izašli na proteste (jer su ih organizovali tajkunima verni sindikalisti) i od onih koji su tamanili džigericu, pileće batake i slaninu i ostavili za sobom smeće i kese koje se inače ne mogu razgraditi hiljadama godina, na šta uporno upozorava ministar za zaštitu čovekove okoline Oliver Dulić provodeći akciju "Očistimo Srbiju". To je onaj uzaludni posao u kome Dulićevi momci i devojke pokupe sve naše đubre, a onda za osam dana na istom mestu nastane nova deponija.
S tim u vezi dodala bih da kampanju "Očistimo Srbiju", kad god stigne, ličnim primerom podrži i predsednik Tadić (kao sada kad je otputovao u Norvešku), ali to bi se sigurno pogrešno razumelo i ja bih onda možda bila optužena za prejake reči.
Da bih to izbegla, najbolje je da ovaj tekst završim podsećanjem na intervju koji je metalski radnik iz Užica Slavko Gudurić dao "Vestima" uoči međunardnog praznika rada.
I Guduriću se slošilo od tolike količine licemerja, pa je prizvao u sećanje aforizam: "Kupio sam fabriku, i pride sto radnika. Neka ih, ne traže leba."
Eto, stigoh nekako do kraja. U pitanju je metafora. Nadam se.
