Ovo je priča o Aleksandri Kiveli, ženi koja se sticajem životnih okolnosti našla u situaciji da mora, želi i ima hrabrosti da progovori na ovaj način. U ime svog sina, u svoje ime, u ime svih nevidljivih žena, majki, čitavih porodica. Nevidljivih državnim institucijama, ustanovama, poslodavcima.
Aleksandra se sama brine o svom detetu. Radi, plata nije dovoljna da se pokriju osnovni životni troškovi. Dugovi se gomilaju. Ako ne plaćate račune za struju, zna se – sledi sečenje iste. Osim ako ste bogataš u Srbiji. Onda vam ne mogu ništa. Kada ste čuli da su nekom bogatom pojedincu isekli struju? Ili nekoj velikoj firmi? Aleksandra nije bogata i nema “leđa”. A onda je ostala i bez posla.
– Morala sam da se snađem – kaže Aleksandra. – Moje dete koristi inhalator na struju. Mi ne smemo da budemo bez struje. Kako za naš problem Elektrodistribucija Beograd nije imala sluha i nisam uspela da nađem drugo rešenje – ja sam se bespravno priključila. Uhvatili su me – potpisala sam zapisnik. Moj postupak nije bio ispravan, ali je bio jedini moguć.
Alimentacija – misaona imenica
Budimo realni, između bespravnog priključenja i smrti, malo ko od nas bi izabrao smrt. Samo, nije da nema rešenja – ima. Bivši muž na ime alimentacije duguje preko 360.000 dinara! Taj dug država ne može da “utera”! Iako je podnela krivičnu prijavu za krivično delo neplaćanja alimentacije – ništa se ne dešava.
– Na dva ročišta nije se pojavio. Treće je zakazano za oktobar. Otac mog deteta nije bitan. On da je otac i čovek, ne bi ni bilo potreba da se uključuje sud. Pitanje je kako i šta taj sud radi?! Protiv mene je podneta krivična prijava za krađu struje. Uredno sam odvedena u policiju na saslušanje. Mene mogu da nađu, a njega ne?!
Ova Zemunka nije sedela skrštenih ruku. Slala je svoj CV na stotine adresa. Obraćala se Centru za socijalni rad Zemun, pokušavala je da sklopi neki sporazum sa EDB-om. Bivala je odbijena. Tek nakon pisanja medija, stvari su počele da se pokreću.
Četvrta – sreća
Iz četvrtog pokušaja, uspela je da podnese zahtev za socijalnu pomoć. O dokumentaciji potrebnoj za ostvarivanje pomoći – da ne govorimo. To je gotovo nemoguća misija. O ophođenju socijalnih i ostalih službenika i radnika, koji izgovor da ne rade svoj posao kako treba nalaze u raznim Zakonima – moglo bi da se napiše nekoliko tomova. O Zakonu o socijalnoj zaštiti, zaštiti dece… takođe.
– U Srbiji malo toga funkcioniše kako treba. Da ne nabrajam. Znamo svi. I nije Srbija kriva. Krivi su ljudi. Kojima je posao da ne budu u krivu. Kojima je posao da rešavaju ovakve i mnoge druge situacije. U normalnim zemljama ovo se rešava po službenoj dužnosti. Po normama zdravog, pisanog, pravnog sistema. Po normama nepisanog ljudskog morala. Ovo se rešava lako i brzo – kaže Aleksandra.
– Treba nam pomoć. Ne humanitarna. Ne milostinja. Treba nam posao. Potrebne su nam institucije. One za narod. One što ne šalju majku na sud – zaključuje Aleksandra.
Aleksandra je dobro sada. Operacija je prošla dobro, oporavila se. Senka malignog tumora odstranjenog iz tela verovatno nikada neće otići, kao ni činjenica da su s njim otišle i obe dojke. Ali, za sada je sve u redu, u skladu sa mogućnostima. Nego, nije to sve. Ona je školovani menadžer, sa aktivnim znanjem italijanskog i engleskog, i radnim iskustvom. I nema posao. A, mogla bi da radi…
