Da bih upotpunio sliku onoga što se kao zabava dešavalo ispred Tita i njegovih gostiju, zamolio sam jednog od naših najistaknutijih beogradskih muzičara, magistra muzičke umetnosti Božidara Miloševića Bokija da nas podseti na te dane.
Kao član ansambla Duška Radetića, kako on sam kaže, mladost je proveo svirajući za Tita i naš protokol. Zore je dočekivao zabavljajući naše i visoke strane goste i državnike.
Sekstet pokojnog Duška Radetića, koji je kao izvanredan muzički ansambl ostavio u produkciji narodne muzike Radio-Beograda neizbrisive tragove, bio je, po Bokijevim rečima, pravi “dvorski” orkestar, univerzalan i nezamenljiv u svakoj prilici. U njemu su pored Bokija na klarinetu i Duška Radetića na harmonici bili i Rade Jašarević, izvanredan umetnik na violini, zatim jedan od naših najboljih gitarista Vojkan Đonović i basista Mile Đorđević.
Evo šta o nekim događajima iz tog vremena kaže Boki Milošević.
– Sekstet Duška Radetića bio je ansambl za koji nije bilo pevača koga on nije mogao da prati, ni muzike bilo koje zemlje i podneblja koju nije mogao da izvede. Na primer, na tradicionalnom lovu u Karađorđevu, gde je dolazio kompletan diplomatski kor, dešavalo se da u toku noći od svih muzičkih želja diplomata iz celog sveta, mi nismo mogli da ispunimo jednu ili dve.
Sećam se da je jedan američki diplomata, koji je rodom iz Teksasa, upitao da li znamo pesmu iz filma “Ovčar”. Kada sam mu je odsvirao, čovek je skoro pao u nesvest.
Najviše vremena smo proveli na Brionima pred Beogradsku konferenciju, kad je Tito na dogovore pozivao mnoge lidere budućih nesvrstanih zemalja.
Sećam se da smo tada tri dana i tri noći svirali za predsednika Indonezije Sukarna. On je bio pravi šoumen. Sjajno je pevao, igrao i stepovao. Posle tri dana, on je sa Titom otputovao na Bled, a mi smo se vratili u Beograd. Kad su stigli na Bled i kada su im Slovenci za ručkom zapevali “ojla-ra, ojla-ri”, Sukarno je upitao, gde su oni divni umetnici koji “znaju sve”.
Tito je dao nalog generalu Žeželju da nas odmah pronađu i dovedu na Bled. Neke od nas, koji smo tek stigli u Beograd lako su pronašli, ali Oliveru Marković i mene, tražile su dve ekipe. Nju su našli kod rođake u Pančevu, a za mene su čuli da sam otišao u bioskop i počeli pretraživanje beogradskih bioskopa. Ulazili su u sve bioskope i palili svetlo. Pronašli su me pred Kinotekom, gde sam pošao da gledam film “Anđeli garavog lica” sa Džemsom Kegnijem u glavnoj ulozi.
Pred Kinotekom se zaustavio džip iz koga je izašao inspektor u dugom kožnom mantilu i pošao ka meni. Bilo mi je neprijatno, ljudi su me gledali, malo sam se i uplašio, ali znam da ništa u životu nisam skrivio. Rekao je: “Druže Miloševiću, nemojte da se uzbuđujete, dobili smo naređenje da vas hitno vodimo na Bled.” I tako smo mi sa ekipama koje su nas tražile hitno otišli na aerodrom u Batajnicu, odleteli na Bled, i spasli Sukarna od ojla-ri, ojla-ra…
Boki je bio i na Brionima kada je i Jul Briner došao na prvu projekciju filma “Bitka na Neretvi”.
– Na okupu su tu bili svi tadašnji rukovodioci i kompletna filmska ekipa. Jul Briner je uzeo mikrofon i pevao ruske ciganske pesme, a mi smo ga pratili. Bilo je opšte oduševljenje.
Tito je bio gospodin, imao je neverovatnu harizmu. Posle svakog našeg programa, prilazio je ekipi, pružao ruku, čestitao nam i zahvaljivao na programu, a vredi reći da nikada nije jeo dok se izvodio program, a to su uglavnom bile večere. Umeo je da poštuje umetnike.
Tito je voleo da posle nekih programa, kada se svi raziđu, ostanemo i sviramo za svoju dušu. Jednom prilikom, u Karađorđevu, svi su se razišli,, a on nas je zamolio da ostanemo i onako malo muziciramo za nas.
Kako se on zapričao sa Kardeljom, nama je prišao njegov lekar i zamolio nas da se neprimetno povučemo, kako bi i Tito otišao na odmor. Čuli smo posle da im je rekao kako su to oni namerno učinili i zamolili nas da odemo jer mi to inače nikada ne bismo učinili. Za inat je ostao do šest ujutru!
Sećam se, drugom prilikom, u Belom dvoru sedeli smo za stolom, ćaskalo se i pričalo. Članovi KUD “Ivo Lola Ribar” su zaigrali i zapevali “Ide Tito preko Romanije”, a on reče: “Nemojte me sada opet preko Romanije, dosta je bilo onda…”
Drama zbog pokvarenih tenkova
Kad smo kod tajni, Boki Milošević i njegove kolege su sticajem okolnosti prisustvovali i nekim razgovorima koji su bili državna tajna.
– To je bilo jednom prilikom u Karađorđevu posle diplomatskog lova. Sutradan, šef protokola nas je zamolio da ostane samo orkestar i da će to biti specijalna prilika, pa da sviramo samo internacionalni repertoar. I mi smo se postavili i počeli svirati.
U uniformama su ušli samo generali. Malo su pijuckali, večerali, ali je odjedanput počeo oštar razgovor. Tada je general armije bio Ivan Gošnjak. Razgovor je bio o tome da tenkovi na bugarskoj granici nisu baš ispravni, pa ko je kriv…
Ustade Tito i odbrani Gošnjaka: “Ako je ko kriv, ja sam kriv…”
Oni ućutaše… Ja gledam prema šefu protokola… Šta mi sad da radimo ovde, stojimo, ne sviramo… neprijatna situacija. Da li da idemo ili da ostanemo? Pričaju se vojne tajne. Zabrinuli smo se šta će biti sa nama posle toga. Ali sve se lepo završilo.
Pošteno odslužio u Bileći
Pa, kad se već priča o armiji, da čujemo od Bokija da li je svoja poznanstva i nastupe pred Titom iskoristio pred odlazak na odsluženje vojnog roka.
– Evo kako je bilo. Kada sam 1958. godine dobio poziv za vojsku, šifra je bila 1199, i ja pitam generala Miloša Šumonju, koji je bio treća ličnost u Armiji, gde ja ovo idem? Nije mi padalo na pamet da se ja nešto izvlačim, i hteo sam da vojni rok odslužim pošteno. On mi kaže, ova šifra ne postoji. Ja mu kažem, kakav ste vi general kada ne znate šifre. I stvarno, kada smo došli na železničku stanicu, kažu brišite šifru 1199 i pišite 3215 Bileća. Najgore što sam mogao da dobijem. I tako, ja pored Doma armije i nastupa pred Titom, odslužim vojni rok u Bileću. Pošteno sam odradio 11 meseci.
Ево једне лепе песме за Тита! У моје име.