Da je kod Tita uvek bio lepo primljen svedočio je i Miodrag Petrović Čkalja, naš veliki glumac, koji, nažalost, nije više među živima, a koji se, kako piše Minja Subota, veoma ljubazno odazvao pozivu da ispriča svoja iskustva za feljton “Kako smo zabavljali Tita” u “TV reviji” koja je u ondašnjoj Jugoslaviji izlazila u 450.000 primeraka.
U knjizi, zbirci sećanja koju je Subota sačinio od njihovih kazivanja bez namere da brane “Titov lik i delo”, preneo je i sećanja ovog velikana srpskog glumišta:
– Nije potcenjivao umetnike i bio je pažljiv. Sedeo sam često za njegovim stolom, naročito kada je bio u lovu. Imao sam zadatak da po završetku lova od njega saznam sve dogodovštine, pa sam od toga pravio humoresku, koju sam čitao uveče na večeri. Tako bih ja svaki put humoresku pročitao na kraju večeri, a Tito bi je uvek potpisao i pri dnu napisao: “Slažem se sa izveštajem lovca Čkalje!”.
Ciglica po ciglica
Poznati glumac je ispričao da su u jednom diplomatskom lovu pucali i ubili fazanke:
– To je bila velika lovačka bruka! Ja u mom lovačkom izveštaju to i napišem i kažem da su toliko municije potrošili da je mogla da se izlije ograda oko stadiona “Crvene zvezde”, koji se tada upravo gradio. Stajao sam pored Tita, i čuo kako je on reagovao i rekao: “A to te boli!” Ja ništa nisam odgovorio nego kada sam završio, ćuteći sednem na mesto. A Tito kaže:
– Čkalja, jesi li ti nešto ljut?
– Nisam, druže predsedniče, ali ja vas nikad nisam prekidao kad ste vi govorili.
Njemu je to bilo veoma smešno. Pa kaže:
– Pa znaš šta. Ja sam čuo da se pare za stadion uzimaju od preduzeća, da se od radnika uzima novac.
– Druže predsedniče, to nije tačno – kažem ja njemu.
– Studenti prodaju “ciglice”, pa koliko ko voli “Zvezdu”, on toliko “ciglica” kupi. Neko je kupovao po petsto, a neko po pet hiljada “ciglica”. Koliko je ko voleo “Zvezdu” i mogao, toliko je kupovao. Ja sam uzeo mnogo. Prodavao sam po Radiju, Televiziji i po pozorištima. Gde god sam mogao, ja sam ih prodavao. I tako se taj stadion gradi, a ne od novca raznih preduzeća. A Tito reče:
– Vidiš molim te, nisam to znao.
Sledećom prilikom, kada je Čkalja bio gost kod Tita, on mu je rekao:
– Izvini, molim te, vidiš kako me obmanjuju i ne govore mi istinu.
U stvari, bila je grupa generala u Partizanu, koji su bili protiv tog stadiona i ispričali mu svašta, a ovi iz Zvezde nisu imali mogućnost da se brane, jer nisu imali generale. Tako je Čkalja, predsedniku otkrio istinu o Zvezdinom stadionu, zapisao je Subota.
General Kultura
Kada je čika Milivoje Živanović jednom bio pozvan kod Tita, nikako mu nije bilo jasno, zašto je baš on bio pozvan. A Tito ga postavio da sedi s njegove desne strane, a mene odmah pored čika Milivoja, sećao se Čkalja.
– Je li, šta ja tu radim, šta ću ja ovde? Mora da tu ima neka mućka. Ja sigurno treba nešto da radim – zapitkivao je Živanović glumca.
– Ma, ne, čika Mile, ništa. Poštuju vas. Vi ste najveći jugoslovenski umetnik i zato su vas pozvali.
– Pa, ti znaš šta ja umem. Znam da recitujem, ali šta. “Majko Srbijo” ili nešto drugo?
Čuo Milivoje (Živanović) kako generala Krajačića zovu Kultur. Te, Kulturo, jesi li probao ovo vino, te Kulturo ovo, te ono. I vidim, ode čika Milivoje, sede pored njega i nešto mu priča. A ovaj samo sluša i gladi brkove. Pričao mu jedno sat i po. A Kultura mu posle kaže:
– Potpuno se slažem sa vama druže Živanoviću, ali vi to treba da kažete nekom ko je zadužen za prosvetu i kulturu.
Ustade Milivoje odmah od stola, dođe do mene pa me zapita:
– Je li, bre. Ko je onaj tamo? Šta on radi, za šta prima platu?
– To je Krajačić. On je general – kažem.
– A što ga onda zovu Kultura, što ga ne zovu general? Žvalavim tamo džaba tri sata i pričam mu o pozorištima.
Plavi voz umesto taksija
Jedne godine smo bili na gostovanju u Šibeniku, Zadru i Puli gde smo izvodili predstavu “Zajednički stan”. Tito nas je zamolio da dođemo na Brione i da je tamo odigramo. Posle predstave, priređena je večera. U jednom trenutku general Žeželj reče:
– Druže predsedniče, oni moraju da krenu, jer sutra u Ljubljani imaju dve predstave, a voz im polazi u jedanaest i deset.
Tito se, međutim, pobuni:
– Kako, Milane, sada da idu? Neka idu ujutro drugim vozom.
– Ali, druže predsedniče – reče Žeželj – to je jedini voz, sledeći kreće tek sutra u podne, a oni tada ne mogu da stignu na predstavu.
– Au, pa kakav je to red vožnje? – iznenadi se Tito.
– Milane, molim te, smisli neki način da se glumci prebace do Ljubljane.
– Može, druže predsedniče – reče Žeželj – ali ako im vi date Plavi voz.
– U redu Milane – odgovori Tito i podiže čašu da nam nazdravi.
I tako mi Plavim vozom sutradan u deset sati krenemo za Ljubljanu. Sve rampe bile su spuštene, svi vozovi stoje, a mi bez zaustavljanja na stanicama tutnjimo prema Ljubljani. Svi misle – Tito u vozu!
Pljesak za “Srbiju”
Negde u dva ujutro, Milivoje (Živanović) kaže – ‘Oću da recitujem, pesmu “Srbija”!, pričao je Čkalja za serijal “Kako smo zabavljali Tita”.
– Au, majku mu, čika Mile, nemojte k’o boga vas molim!
– ‘Oću da recitujem pesmu “Srbija”.
– Nemojte molim vas, kasno je!
A on se okrenu prema meni, pa uzviknu onim svojim glasom:
– Od Oskara Daviča, p…. ti materina!
– Shvatio sam, kao, našao naprednog pisca i sada mu ništa ne mogu. I ustane tako Milivoje i odrecituje tu divnu pesmu. Dobio je ogroman aplauz, svi su mu pljeskali, zapisao je Subota kazivanje glumca Miodraga Petrovića.
