Istaknuti dramski umetnik Toma Kuruzović, pred Titom je nastupio samo jedan jedini put i to u predstavi na sceni Beogradskog dramskog pozorišta na Krstu.
Iza Tome su mnoge sjajne uloge u pozorištu, na televiziji i filmu. Pamte se njegove izvanredne interpretacije likova iz dela Branka Ćopića i Petra Kočića. Evo šta je Toma ispričao Minji Suboti o toj predstavi u kojoj je nastupio pred Titom.
– To je bila predstava “Memorijal Gandi”, i posvećena je bila godišnjici Gandija. Pripremili smo je i odigrali samo jedan jedini put. Na predstavu je došao Tito sa Jovankom i velikom svitom, sećao se Kuruzović.
Tepih iz protokola
– Nas su četiri-pet dana pred predstavu u pozorištu debelo pretresali i proveravani. U garderobe su dolazili neki nepoznati fini ljudi u plavim i raznim mantilima. Pitaju me: “Kako ste Tomo? Šta radite? Je li ovo vaša polica? Ovde se vi šminkate…” – ispričao je Kuruzović.
– Kažem: “Jeste, eto, to je moja garderoba. Imam ovde i jedan pištolj!” Kada sam rekao pištolj, nastade zabuna i panika, a to je, u stvari, bio pokvaren pištolj, rekvizita, objasnio je Kuruzović.
– Bio sam, da tako kažem, malo slobodniji, za njih možda neočekivano. Zato su me debelo čašćavali, da se ja nekako izlanem, jer kao, ako sam pod alkoholom, mogu možda nešto da saznaju.
Predstavu smo dugo pripremali. Bili smo svi u belim togama tako da nam se samo glava videla. Tekst je veličao Gandija, Tita, Nesvrstane… Ja sam igrao Gandija, iako sam i tada imao oko devedeset kila.
Tita je sačekala sva pozorišna elita. On je ušao po divnom crvenom tepihu i rekao: “Ovde je, drugovi, krasno. Tako treba da bude u pozorištu.” Ali, jedan naš kolega kaže: “Izvinite druže Predsedniče, ovo nije naš tepih, to smo mi iz protokola pozajmili. “I posle predstave desilo se nešto slično. Svi smo se okupili u jednoj maloj sali za probe gde je sada mala scena. Tu je bio prijem i susret sa glumcima iz predstave, a Tito kaže: “A vi ovde, bogamu, radite. Jako prijatna atmosfera.” A onaj naš isti kolega, neću da kažem koji, reče: “Druže predsedniče, to sada divno izgleda, ali mi smo to na brzinu, desetak dana pred predstavu uredili. Inače, to je bila obična rupa.”
“Isti Gandi, bogamu!”
– Ali, bilo je i neočekivanih situacija u toku same predstave. To se desilo našem kolegi koji je horovođa, ali je imao ulogu u predstavi.
On je inače bas-bariton i on tim njegovim sonornim glasom u jednom momentu u toku predstave kaže: “Drug Tito, bez smisla i razumevanja…”
– Mi svi zanemeli, cela svita sedi u sali. Pogrešio čovek tekst, jer je tu trebalo da kaže “sa puno smisla i razumevanja”.
Mi mu svi šapućemo, ali glumac kad pogreši on gazi dalje. Priđe sufleru i ponovi isti tekst. Ja se nekako privučem do njega i šapnem mu: “Kako neprijatelji misle…” On to prihvati i kaže: “Drug Tito bez smisla i razumevanja, kako neprijatelji misle…” I tako se spase. Mi smo se okrenuli i grohotom se smejali. Posle smo pitali i neverovatno je da niko to nije primetio.
Posle predstave svi smo se okupili u malom salonu gde su sedeli Tito i Jovanka sa gostima. Stao sam iza predsednika kao neka telesna straža, u stvari, da bi me što više slikali. Nekoliko puta je šef protokola, koji je stajao sa desne strane, davao znak Titu da požure, a on je samo klimao glavom. U jednom trenutku okrenu se Jovanki i reče: “Jovanka, bogamu, razvuci tu kafu.”
Interesantno da sam ja od Tita dobio kompliment. Rekao mi je: “Vi ste sigurno igrali Gandija”. Ja kažem: “Da, da.” A on dodade: “Znate, ja mislim da vi po kilaži uopšte ne odgovarate za Gandija, ali bili ste izvanredni. Isti Gandi, bogamu!”
Soba za tugovanje
Kad je Tito umro, formirali smo delegaciju da drži počasnu stražu kod odra, sećao se Kuruzović, koji je u to vreme bio predsednik Udruženja dramskih umetnika.
– Odemo mi u Kosovsku ulicu i uđemo u Skupštinu. Tu je bila soba u koju uđeš i tu se tuguje, pripremaš se. Onda odeš u drugu sobu, kroz koju jedni odlaze, a drugi dolaze. Kada smo stali pored kovčega, ja sam bio prvi sa leve strane. I sada, tužan momenat i treba da se zaplače, hoću da zaplačem, ali ne mogu. Stalno se naprežem i kažem sebi: plači Tomo, plači, ali ne mogu. Toliko puta na pozornici zaplakao, bože moj, da ne kažem da sam ja neka plači… ona stvar.
U stvari, meni je to lako. Ja se samo setim neke tuge i zaplačem se. Setim se ja ovoga, setim se onoga… Ne mogu da zaplačem i gotovo. Pomislim, kad dođem kući žena će mi reći: “Ti jedini, Tomo, nisi zaplakao.” I ukočio se ja, al’ ne može.
Div je opasan
Sretnem ja, posle počasne straže kraj Titovog odra, Branka Ćopića i pitam: “Otkud ti?” On kaže: “Pa, ispred Udruženja književnika.” “Branko,” rekoh, “ono što si napisao u novinama od svih si najlepše napisao.” A on će: “A šta sam ja to napisao?”
Ti si napisao, seća se Kuruzović da je rekao Ćopiću: “Tito je div koji je izašao iz bajke, izvršio besmrtno delo oslobođenja i ponovo se vratio u bajku.”
– Gleda me Branko i kaže: “Bogamu, sveca ti tvoga, to si ti već za tezgu naučio!”
Posle izvesnog vremena dođem ja kod Branka a on me pita: “Znaš li ti Tomo ko je div?” “Pa, kako ne bi znao. On je najveći, najjači, lik iz literature…” A Branko meni odgovori: “Div je opasan. On kad se razbesni, on ne zna šta radi. Može i svoju decu da pojede!” – ispričao je Kuruzović Suboti.
Čaša u gaćama
I tako, Tito pije viski i puši tompus, a i kafa je već stigla. Ja sve gledam šta ću da ukradem za uspomenu. I u jednom trenutku Tito ustaje i polazi, svi aplaudiraju, a ja brzo uzimam onu čašu od viskija, metnem je u gaće, jer ispod toge sam bio samo u gaćama i potkošulji. Uzmem tompus i sve to stavim u nedra. Međutim, priđu meni oni iz obezbeđenja i kažu: “Molim vas druže Kuruzoviću, stvarno nema smisla, dajte to što ste uzeli.” Ja kažem: “Pa, zbog čega drugovi. Čovek ostaje bez kaputa, džempera… a ja uzeo čašu.” “A ne!”, kažu oni, “to je iz kompleta kristala”. I morao sam čašu da vratim, ali ostali mi šoljica i tompus.
