U drugoj polovini sedamdesetih godina, mladi Sarajlija Zdravko Čolić, niže uspeh za uspehom. Pesma Evrovizije, Opatijski festival, velika turneja “Putujući zemljotres”, i naravno poziv da nastupi pred Titom. Tada mlad i slavan, a i danas naša najveća zvezda, Čola se Minji Suboti, kao starom prijatelju, rado odazvao, da se u razgovoru podsete na te dane njegovih nastupa pred Titom.
– Pred Titom sam nastupio četiri puta. Moj prvi nastup bio je u Bosni u Bugojnu, gde je organizacija programa bila poverena Radio-televiziji Sarajevo, koja je pripremila program. Program smo izveli, posle nekog velikog lova. U ekipi su bili Kemal Monteno, narodni pevači, orkestar…. – prisetio se Čolić.
Neki novi pevač
– Tu sam ja otpevao “Ljubav je samo reč”, fino obučen i doteran. Tito me nije znao, nije valjda pratio te pesme i moj repertoar, ali Jovanka se nagla prema njemu i došapnula mu sigurno – eto to je neki novi pevač… Ja sam bio uzbuđen. Nije to bila tada mala stvar u to vreme, videti Tita i biti u njegovoj blizini.
Sledeći moj nastup bio je na velikoj priredbi povodom lova u Karađorđevu, i mislim da ne postoji izvođač u bivšoj Jugoslaviji koji se slikao na televiziji, a da nije učestvovao u velikom programu koji je trajao od ručka do kasno u noć. Tu su bili svi ambasadori i naši stari, poznati političari… Tito je nekoliko puta prošetao do nas. Bio je tu i Džemal Bijedić, onako raspoložen uz čašicu…
Ti si posle toga otišao u vojsku, zapitao je Subota.
– Služio sam vojni rok u Valjevu kao pešadinac i bio sam na obuci za minobacač. Nosio sam onaj, kako smo ga mi zvali, “solunar”. Ja sam strašno voleo da budem vojnik, da ne pevam nigde. Bila je polovina novembra i tada je usledio poziv da pevam na dočeku Nove godine na Brionima. Znaš šta je to za mene značilo. Zima, vojska, vežbe u blatu i snegu, i odjednom poziv da pevam drugu Titu na Brionima.
Ja sam već tada bio popularan, izašla mi ploča, završili smo onu našu veliku turneju sa “Lokicama”… bilo je tu pet, šest godina karijere.
Tada sam već snimio pesmu “Druže Tito, mi ti se kunemo”. Postala je kao neka himna, pevao sam je na svim priredbama kao vojnik a izvedena je i za Titov rođendan. Inače, to je pesma koju sam pevao na Festivalu revolucionarne pesme u Zagrebu 1977, na koji me je pozvao Đelo Jusić. Pesmu je komponovao Đorđe Novković na stihove Mire Alečković.
Aplauz pre kraja
– Tito je onda krenuo ka svim izvođačima i kad je došao do mene, ja sam bio sa Lokicama u onim njihovim suknjicama, poljubio sam ga, a on me gleda i kaže: “E, dobro je tebi, dobro je tebi, volio bih da sam na tvom mestu…” Ja kažem: “Dobro je druže predsedniče, dobro je…”
Tada sam ja pred Titom nastupio u uniformi. On je bio vrhovni komandant i to mi je bila čast. I, eto ja sam jedan od retkih koji je Titu baš kao vojnik pevao na dočeku Nove godine.
Poslednji put sam nastupio pred Titom sa Sedmoricom mladih po njegovom povratku iz Rusije – ispričao je Čolić dodajući i jendu anegdotu.
“Sedmorica mladih” i ja dobili smo pesmu – zdravicu, da naučimo za taj dan. Vojkan Borisavljavić je komponovao, dali su nam note u fasciklama i mi smo je to popodne naučili.
Kada je došao trenutak, stali smo neposredno ispred Tita i gledajući u note i tekst zapevali: “Da si živ i zdrav nam druže Tito…” i sad jedna neprijatna situacija. Znaš kao ono, ide pesma i onda mali instrumentalni deo, a Tito mislio da je kraj pa počeo da aplaudira, a meni neprijatno. Nije kraj! Ja metar-dva od njega…. mi se smeškamo i nastavimo…
U periodu pred ratna događanja, Zdravko Čolić je imao velike turneje po čitavoj bivšoj Jugoslaviji. A, evo i sada, među prvima je ponovo pošao tim putem u gradove gde je nekada postizao velike uspehe, konstatuje Subota, a Čola komentariše.
– Bio sam Sarajevu, u Zagrebu u Skoplju… Sada kada sam dolazio u te gradove, osećao sam neko uzbuđenje. Dolaziš u Sarajevo, grad u kojem si odrastao, Zagreb gde si dugo radio i živeo, i osećaš neku strepnju. Kako će se ljudi ponašati, reagovati?
Međutim, taj odnos pevač-publika nikada nije dolazio u pitanje. Oni koji vole tebe i tvoje pesme dolaze da te čuju.
Kad muzičari čuju tajnu
O nastupu sa Sedmoricom mladih, Čola je ispričao jednu zanimljivost – desilo se da su čuli nešto što nije trebalo i to je bila neka tajna, pa se, kaže razmišljao kakva je to tajna koju mi ne smemo da čujemo. Ali, šef Titovog protokola Bere Badurina, rekao nam je: “Vi ste ozbiljni naši građani i vi nećete nikome pričati…”
U stvari, Tito je u jednom momentu ispričao sledeću stvar, kako je susret sa Brežnjevom bio srdačan i prijateljski i kad je Tito odlazio, i već se pozdravio i krenuo prema automobilu, Brežnjev je ponovo krenuo prema njemu, zagrlio ga i podigao, i gledajući ga u oči rekao: “Dok sam ja živ, nikad ništa neće faliti Jugoslaviji i niko neće smeti staviti šapu na Jugoslaviju.”
Bili smo impresionirani. Eto, velika sila stoji iza nas. A Tito je pre toga pričao kako je Brežnjev bolestan i izgledalo je da će on i pre umreti, ali, eto, desilo se da je Brežnjev bio na Titovoj sahrani. Bilo je tu još nekih priča koje meni nisu izgledale kao neka tajna, ali mi kao fini građani, ono što smo čuli – nismo čuli… tako je bilo vreme.
Susret bliske vrste
A što se tiče nastupa na Brionima, to je bila poslednja Nova godina gde je Tito bio zdrav. U ponoć, on je krenuo da čestita, a mi počnemo pjesmu “Druže Tito, mi ti se kunemo”. Vidim ja da Tito pokušava da nađe ko to pjeva i šta se dešava, i tek na trećoj strofi, nakako nam se sretnu oči. Vidim da ga je to podiglo, herojska je pjesma, lijep tekst… uzbuđenje je bilo. Eto, to je bio susret bliske vrste, što bi rekli – zaključio je Čolić.
