Istaknuti dramski umetnik Ivan Bekjarev, iza koga su uloge koje se pamte, nagrade i priznanja, profesor i pedagog, iz čije su klase izašli sjajni glumci, povodom 40. godišnjice profesionalnog rada napisao je knjigu sa riznicom sećanja, u kojoj je na njemu svojstven i duhovit način opisao i nastupe pred predsednikom Titom, podseća Minja Subota u knjizi “Kako smo zabavljali Tita”.
Cepidlaka u prvom redu
– U to vreme bili su popularni recitali revolucionarne poezije. Prosto je neverovatno koliko ih je bilo. Sećam se protesta i recitala povodom ubistva Patrisa Lumumbe, kongoanskog predsednika, kada je Ljubiša Jovanović stalno grešio i govorio taj Lumumuba, a neko iz prvog reda ga uporno popravljao: Lumumba. I tako, svaki put Ljubiša kaže Lumumuba, a ovaj dobacuje Lumumba. Ljubiša najzad izađe sa scene i kaže: “E, što ima neka picajzla u prvom redu.”
Posebno pamtim, seća se Bekjarev, jedan recital iz vremena kada sam došao u Jugoslovensko dramsko pozorište. Bojan Stupica je voleo i stalno pravio spektakle, pa je napravio proslavu povodom dvadeset pet godina AVNOJ-a u Jajcu, 1968.
Pozvao je prvake pozorišta iz Beograda, Ljubljane, Zagreba, Skoplja, Sarajeva, Podgorice, odnosno Titograda. Svi su bili tu, a uz njih i nas pet mladih glumaca. Mi smo odrađivali uglavnom horske partije.
Između ostalog, govorili smo i partizansku zakletvu: “Mi, narodni partizani Jugoslavije, zaklinjemo se da ćemo ovo, ono…” Naravno, mi najmlađi smo to horski ponavljali, a ispred nas je govorio Ljubiša Jovanović. Prvo Ljubiša, pa mi za njim, i tako deset minuta.
Međutim, Ljubiša Jovanović, iako je bio u partizanima, zaboravi tekst partizanske zakletve, a u publici Tito, Jovanka, Kardelj…
Zakletva bez teksta
– Protokol u punom sastavu, ne postoji ni jedan političar iz tadašnje Vlade Jugoslavije koji nije bio prisutan. A Ljubiša, od cele zakletve koju je verovatno sto puta izgovorio, kaže: “Mi, narodni partizani Jugoslavije, zaklinjemo se!”
Mi za njim: “Zaklinjemo se!” On opet: “Zaklinjemo se!” Mi opet: “Zaklinjemo se!” A on onda ode sa scene. Strašno! Posle tog programa svi mi izvođači, slikali smo se s Titom i Jovankom. Ja sam se sa čašom bukvalno umuvao između njih dvoje.
Kasnije, ta slika me je spasla zatvora kada sam bio u vojsci. Naime, bežao sam iz vojske kao svaki vojnik. Jednom kad sam preterao, zovu me drugari telefonom iz kasarne u Beograd, kažu, frka je velika, dolazi odmah, inače ideš na vojni sud. Ja se setim slike sa Titom, odem u Tanjug, kažem: “Molim vas, da li možete iz ove grupne slike da uveličate samo mene, Tita i Jovanku, ja sam u Somboru u vojsci, pobegao sam, ne znam šta ću i kako ću da se opravdam. Ići ću u vojni zatvor ili na vojni sud!” Oni kažu: “Nema problema!” Zaista, na novoj slici, samo Tito, Jovanka i ja, u blagougodnom razgovoru, pijemo piće.
Vratim se u Sombor i dam starešini tu sliku. On ne može da veruje, zaboravi na sve, pogotovu da sam u bekstvu. “Odakle ti ovo?”, pita.
“Pa, morao sam da radim program za Maršala,” slažem ja, a on će: “Možeš li da mi pokloniš ovu sliku?” Ja mu je, naravno, poklonim, pa mu još i napišem posvetu: potpukovniku tom i tom, od generala Bekjareva, i tako se izvučem, slikovito je slavni glumac opisao svoje “kritične” vojne dane, a njegov zapis preneo je Minja Subota u knjizi posvećenoj sećanjima naših umetnika na nastupe pred Jospipom Brozom.
Veruju li mladi da Boga nema?
Bekjarev je dobro upamtio, i događaje, za koje bi se moglo reći da su više od anegdota, navodi Minja Subota prenoseći sećanja ovog velikog glumca:
– Bio sam glavni voditelj programa za Titov rođendan koji se odvijao u dansing dvorani Doma omladine u Beogradu. Svi glumci koji su učestvovali uglavnom su čitali tekstove, a ja sam hteo da govorim napamet. I sve je bilo u redu, sve dok nisam zaboravio tekst. Tada se desilo nešto što se i danas prepričava, seća se Bekjarev i opisuje:
– Trebalo je da kažem jedno dve stranice kucanog teksta: “Mi mladi ovo, mi mladi ono, mladi veruju u ono u ovo…”
Čekam ja na šlagvort koji mi daje Vlada Jevtović, a njegova poslednja rečenica je: “Mladi veruju da boga nema”, i sad ja treba da nastavim još da pričam u šta sve mladi veruju, ali zaboravim tekst.
– Vlada Jevtović reče: “Mladi veruju da boga nema!” Da bih dobio u vremenu, ja izađem i gromoglasno ponovim šlagvort, ali pogrešno: “Mladi ne veruju da boga nema.” Pred Titom i celom Saveznom vladom, ja lepo kažem da mladi veruju u boga. Shvatim šta sam rekao, pa pokušam da se ispravim, i ponovo kažem: “Mladi ne veruju da boga nema!” Onda počnem opet da se vadim, i kažem: “Jer, međutim, mladi, u stvari…” i po treći put, kažem isto: “Mladi ne veruju da boga nema!”. Nađem se već ispred Tita, valjda sam trčao koliko sam bio uplašen, poklonim se i odem. To je bilo strašno. Do kraja programa sam mislio da me juri obezbeđenje, a onda upitam Boru Stjepanovića: “Boro, je l’ sam za..o?”. Bora na to najozbiljnije: “Jesi”.
Raširene noge
Sledeći tekst je bio nešto kao: “Devojke će biti divne… Ovakve, onakve… Imaće mini suknje, imaće otkrivene lepe duge noge”, sve neka poezija te vrste, a ja pogledam u publiku i kažem: “Devojke će imati raširene lepe, duge noge…”
– Debakl, bruka, blam, užas, hoću u zemlju da propadnem. Završi se program, aplauz, posle toga se mi predstavimo Titu, pa se pilo i jelo… A ja, pošto sam jedino poznavao Branka Pešića, sednem pored njega i ne mrdam. Jedva dočekah da ga upitam da li je primetio koliko sam grešio. On mi odgovori, kakve greške, odličan si bio – naveo je Bekjarev.
Oni to, naravno, nikad nisu pažljivo slušali. Jedva čekaju da se završe takvi programi, i obično niko ništa ne primeti. Tu mi je naravno laknulo, ali su kolege primetile, njima nikad ništa ne promakne, konstatovao je Bekjarev.
