Lordan Zafranović se prijateljski odazvao da mi kao filmski reditelj i autor iznese svoje utiske o Titovom periodu i njegovom filmskom stvaralaštvu u to vreme, kaže Minja Subota:
– Odmah nakon Titove smrti bio sam pozvan da brzo napravim film “Oproštaj Zagreba sa Titom”. Dali su mi sve moguće materijale iz cele bivše Jugoslavije, i ja i legendarni montažer Joja, koji, nažalost, nije više među živima, pokušali smo od toga da za dve-tri noći napravimo film. Želeli smo da napravimo, ipak, neki film u domenu filmske umetnosti a da ne bude samo reportaža…
Umetnički eksperiment
– Setili smo se da napravimo jednu eksperimentalnu sekvencu. Kako se Plavi voz, kad je dolazio sa Titom u Zagreb, uvek zaustavljao na istom mestu a i kamera je uvek bila na tom istom mestu, mi smo nakon oproštajnih govora ondašnjih rukovodilaca u Zagrebu, i kad su Titov kovčeg uneli u voz, pustili kadar kako voz odlazi u pravcu Beograda. Ali onda smo ga vratili, i iz voza izlazi živ Tito. Kako smo mi imali mnogo materijala sa te železničke stanice od sedamdeset devete pa sve do četrdeset i pete, mi smo taj voz, kad se izgubio u daljini vraćali nazad a Tita je dočekivala garnitura hrvatskih rukovodilaca iz svih tih ranijih godina. I tako je on mrtav odlazio za Beograd, nestajao u istoj tački, a mi smo ga onda vraćali na stanicu gde je on živ izlazio iz voza a dočekivale su ga garniture iz raznih perioda. Tu ga je dočekivala garnitura Savke Dapčević i Mike Tripala, ona koja je pala sedamdeset i prve, pa onda kad se on mlad i pun snage vraćao u Zagreb, pa četrdeset i pete kad ga dočekuje Vladimir Nazor…
A, evo šta kaže Lordan, kako je taj film prošao.
– Tada je tamo na čelu partije bio Latin, simpatičan čovek koji je učestvovao u tim našim otvaranjima ka stvaralačkoj slobodi, ali nije mogao to da prihvati. Rekao je: “Kako to, Tito živ, Tito mrtav, sad ga imaš, sad ga nemaš. Kako će to narod prihvatiti i najbolje da se taj film ne prikaže”. Tako da je taj film ostao tamo negde u bunkerima, a vole bih ga sad videti posle toliko vremena.
Jeleni na terasi
Pulski festival bio je naša jedina i najveća smotra filmskog stvaralaštva. Sve filmove koji su tamo prikazivani gledao je i Tito a često je posećivao i sam festival.
– Interesantno je reći kako se Titovo mišljenje prenosilo na žiri i publiku u Pulskoj areni. Nedavno sam i vidio tu terasu gde je Tito gledao filmove. Mene je kao filmaša, a znajući da je Tito bio filmofil, zanimalo da vidim u kojoj je atmosferi on gledao filmove. Došao sam na tu terasu kada se spustila tama, a u to vreme je i Tito gledao filmove. Kroz desetak minuta sakupili su se jeleni. A rekli su mi da je uvek tako i bilo. Znači da je on sa jelenima gledao filmove, pa neki u šali kažu da su i jeleni ocenjivali filmove. Kako su pored Tita na tim projekcijama bili i generali sa suprugama i decom i ostali, ja sam zamišljao kako se Titove reakcije prenose sve do Pulske arene. Kad bi se Tito nasmejao, zaplakao ili oduševio, to njegovo raspoloženje prenosilo bi se preko ovih oko njega dalje, pa onda do onih ispred arene, preko onih koji su čuvali arenu, zatim unutra, i onda je gledalište isto tako reagovalo sa zakašnjenjem, otprilike kao radio-prenos! Tako je gledalište reagovalo isto kao Tito! – ispričao je poznati reditelj.
Lordanov film “Okupacija u dvadeset i šest slika” imao je velikog ođeka i uspeha. Evo šta Lordan kaže kako je Tito primio taj film.
– Bio je jedan interesantan susret nakon Titove smrti. Posle mesec dana, pozvali su me iz Vojne bolnice na Šalati u Zagrebu, da bi sa mnom hteo da razgovara drug Hajduković, upravnik bolnice. Ja sam došao tamo u dogovoreno vreme i on mi je kazao da je bio u konzilijumu u Kliničkom centru u Ljubljani i da je Tito tih poslednjih dana pred smrt poželeo da pogleda film “Okupacija u dvadeset i šest slika”. Gledao ga je dva puta. Mi smo to prokomentarisali da se sigurno poistovetio sa Franom Lasićem, tim mladim dečkom, koji je u “Okupaciji” dobio glavnu ulogu. Tako se to završilo, ja sam mu se zahvalio. Meni je kao autoru filma bilo drago što je neko kao poslednju želju pred smrt hteo da pogleda taj film, bez obzira na to da li je to Tito ili neko drugi. To mi je ostalo kao draga uspomena.
“Iseći” generale
– Sećam se da sam jedan dokumentarni film radio i za “Filmske novosti”, a to je bio “Osmi kongres Saveza boraca Jugoslavije”, koji je održan u Budvi. Tu sam prvi put sreo Tita i porazgovarao nekoliko reči sa njim. Interesantne su dve stvari: prvo, dva meseca nakon toga, Budva je doživela zemljotres i ta mesta gde smo mi snimali su nestala, a drugo, sama montaža tog filma. Snimio sam taj prvi red gde su bili rukovodioci, generali, sve legenda do legende, glava do glave… I onda mi je došao jedan od tih scenarista, napravili su nekakav konzilijum i pogledali materijale. Onda je on rekao: “Ovoga moraš ukloniti, iseći, ovoga iseći, ovoga da ostaviš, ovoga da ostaviš, ovoga iseći… to su oni koji do kraja nisu ostali čisti.” Ja sam rekao da ja to neću raditi i oni su to verovatno kasnije isekli – ispričao je Lordan.
Rampa za “Muke po Mati”
Sa filmom “Muke po Mati”, koji je takođe prikazan na Pulskom festivalu, Lordan je imao interesantan događaj.
– Taj film konkurisao je za Berlinski festival, zapravo dobio je poziv. Međutim, pozvao me je tadašnji direktor Jadran filma Suljo Papić, i rekao da taj film ne može da ide napolje, jer je Tito rekao Vrhovcu, tadašnjem ministru spoljnih poslova, da je film toliko antikomunistički, da ga je trebalo u Pulskoj areni izgaziti mornarskim čizmama.
I naravno, taj film nije išao na Berlinski festival, a kasnije sam slučajno sreo Vrhovca na jednom prijemu i upitao ga u vezi toga, na šta mi je on odgovorio, da to nije istina i da je to izmislio Veljko Bulajić, jer je on u to vreme bio glavni konkurent za taj festival.
