Predrag Cune Gojković, naš najistaknutiji solista narodnih pesama, umetnik bez žanrovskih barijera, sećao se svojih nastupa pred Titom, koji su sticajem okolnosti bili davno, a poslednji 1968. godine.
– Prvi put sam pred Titom pevao u Karađorđevu na diplomatskom lovu sa orkestrom Duška Radetića. To je bio 26. januar. Kada je došao red na mene, ja sam otpevao niz kompozicija iz čitavog sveta na engleskom, francuskom, grčkom, španskom, hebrejskom jeziku i video, po Titovom izrazu lica, da je zadovoljan. Aplauz je već jenjavao i ja sam hteo da se povučem, kad, Tito primeti da pored svih ovih pesama nisam možda zaboravio i naše. Naravno, tada sam zapevao i splet naših narodnih pesama. Sećam se da je Tito tada u tradicionalnom govoru rekao: “Sutra je 27. januar, veliki srpski praznik Sveti Sava, za koga ja mislim da je bio vrli diplomata svoga vremena.” Strani gosti i novinari bili su malo iznenađeni.
Isteran iz restorana
Evo šta je još Cune zapamtio:
– Sećam sa Slobodana Krcuna Penezića zbog toga što su se svi učesnici u lovu toga dana tri puta presvlačili – prvo lovačko, zatim koktel odelo, a za večeru smoking, a Krcun je ceo dan proveo u jednom – lovačkom. Jahaće pantalone, čizme, kožna jakna i, naravno, razbarušena kosa. Prišao mi je i upitao: “Sinovac, šta ti beše studiraš?”. “Započeo sam ekonomiju”, odgovorim mu ja, a on će: “Šteta što ne studiraš pravo, da budeš predsednik Srbije, dosta mi je ovih politički podobnih. Nama su potrebni pravnici da vode ovu državu!”
Cune od 1968. više nikada nije nastupao pred Titom. Po njegovim rečima, evo kako je do toga došlo.
– Ja sam na poziv Hrvatske bratske zajednice sa Vice Vukovom otputovao u SAD gde je trebalo da nastupimo na nekoliko koncerata za naše iseljenike u organizaciji društva “Dalmatinac”. Održana su samo dva programa i ja sam posle toga otišao kod rođaka u Čikago. Video sam da postoji mogućnost da ostanem, pa sam pozvao i suprugu sa ćerkom da dođe i poseti brata. Vreme je prolazilo, rodila mi se i druga ćerka i posle tri godine ja sam se vratio u Jugoslaviju. Za to vreme prišivane su mi razne etikete pa i ona, naravno, da sam četnik. Te godine kada sam se vratio doživeo sam i veliku neprijatnost. U oktobru mesecu pozvan sam bio u Grocku u restoran Vinogradi, gde je Tito trebalo da primi američke astronaute Armstronga, Oldrina i Kolinsa. Bila je to prilika da se upoznam sa njima jer sam u Čikagu za doček astronauta komponovao “Svemirsku himnu”. U Grockoj, dok sam ja dobijao od njih autograme, naišao je šef Titovog protokola i upitao me šta ja tu radim. Rekao sam mu da sam ja Predrag Gojković i da sam učesnik programa. Usledilo je: “Marš napolje, od ovog trenutka da te više nisam video ovde!” Verovatno je nekome dao znak i dvojica su me ispratila do izlaza…
Utisci iz Čikaga
I tako, po povratku iz Amerike, Predrag Cune Gojković, blago rečeno, dobija dosta čudan status u našoj socijalističkoj zajednici. Vraća se na programe radija i televizije, ali ne i u programske šeme Titovog protokola. Šta su to ljudi koji su okruživali Tita više znali od državne bezbednosti?
– U Čikagu sam živeo povučeno. Imao sam problema i zbog toga što je tamo i naša crkva bila podeljena. Prvo sam nastupao u restoranu kod Milije Spasojevića, gde su me on i supruga štitili od toga da pevam pesme ovima ili onima, a kako su tu gosti uglavnom bili Jevreji, oni su tražili internacionalni repertoar. Kasnije sam za vikende pevao po američkim noćnim klubovima, gde su mi čak predlagali da promenim ime u Toni Kar. Na primer, u susednom klubu upravo je započinjao karijeru Stivi Vonder, a preko puta u hotelu Interkontinental plaza, pevao Semi Dejvis Junior. Preko nedelje sam radio u firmi Kejsn korporejšn i zarađivao 180 dolara nedeljno. Kada sve to saberem, mogao sam sa porodicom pristojno da živim. Kada sam se vratio u Jugoslaviju u džepu sam imao osamdeset dolara i mali kasetofon. Zaželeo sam se narodnih pesama, jer sam skoro zaboravio da ih pevam.
I tako, dešavalo se sigurno da je drug Tito uveče gledao program TV Beograd i uživao u Cunetovoj pesmi “Kafu mi draga ispeci”, a da ni sam nije znao da je to zabranjeno.
Krcun kao spasilac
– Moram priznati da me je te večeri u Karađorđevu Krcun spasao. Sedeo sam sa orkestrom preko puta Tita, pored koga su bili Ranković i Kardelj. Ranković me pogleda i reče: “Šta to beše sa onim Hajduk Veljkom, kako to ide?” Pokojni Duško Radetić i ja se pogledasmo i on taman da mi da intonaciju za pesmu “Raslo mi je badem drvo”, Kardelj reče: “Druže Gojkoviću, što vi divno pevate meksikanske pesme, kao da ste rođeni Meksikanac”. Ja se malo zbunim, šta da počnem, “Malageniju” ili “Raslo mi je badem drvo”, a Ranković dobaci: “Šta je sinovac?” U tom trenutku naiđe Krcun, počupa me malo za kosu i reče: “Vidim da se nešto znojiš. Nemoj da se plašiš. Ja ovog Tita volim kao oca, dao bi ruku za njega. Jedina mu je greška što nije Srbin. Tada bi dao obe ruke za njega”! Okrenu se slovenačkom orkestru i doviknu im: “Ajde Slovenci, zasvirajte… Za tvoj zlatni glas, Cune, ima vremena”.
Ganuti Hruščov
Interesantan je i Cunetov nastup pred Hruščovom, kada je bio u državničkoj poseti našoj zemlji.
– To je bilo u Belom dvoru, bio je tu Duško Jakšić, nekoliko solista opere i KUD “Ivo Lola Ribar”. Ja sam Hruščovu otpevao rusku pesmu iz ratnih godina “Vojnikova tuga”, koju su mu vojnici pevali u najtežim trenucima Staljingradske bitke. Bio je dirnut i upitao me da li sam bio u Sovjetskom Savezu, na šta sam mu odgovorio da sam bio dva puta. Ima poslovica, reče on – Ako si bio dva puta, moraš da budeš i treći. Ja sam uzvratio: “Hvala na državnom pozivu!” Tito se nasmejao i rekao: “Pazi, bogamu, kako su ovi naši umjetnici dobre diplomate. Vi ste u svijetu bolji diplomati nego ovi naši, koje plaćamo skupim dolarima, a uopšte se ne čuju.”
