Izuzetan umetnički par, Milka Stojanović i Živan Saramandić, prvaci Beogradske opere, odazvali su se svojevremeno Minji Suboti da mu iznesu svoje utiske i sećanja na dane kada su nastupali pred predsednikom Titom, a tih nastupa i susreta bilo je mnogo. Kada sam Živana upitao da li su oni voleli Tita, on mi je odgovorio:
– To su mi pitanje postavili u jednoj televizijskoj emisiji a ja sam im rekao: “Znate, da ne budem prepotentan, on je voleo nas! Moram reći da smo se mi pored pevanja prema njemu odnosili vrlo komotno, naravno uz poštovanje prema jednom starijem čoveku.” Ali, napraviću malu aluziju i poređenje. Ljudi su ga se plašili, naročito oni koji su retko dolazili ili su bili na visokim funkcijama. Meni su često te gomile ljudi izgledale kao lavlje kože koje leže na patosu sa razjapljenim čeljustima. Oni su na svaki način hteli da mu ugode. Naravno, i mi, ali smo se, kao što sam rekao, komotno odnosili. A voleo nas je i zbog još jedne stvari. Ni Milka ni ja, od Tita nikada ništa nismo tražili, niti smo ikakve privilegije koristili, sem dve: honorara i cveća. On je Milki slao cveće kući, tako i danas čuvamo ogromne divne korpe.
Mnogi tvrde da je Tito najviše voleo ruske pesme i operu.
Evo šta o tome kaže Milka Stojanović:
– Tačno je da je Tito najviše voleo ruske pesme i operu. U to sam se ja nebrojeno puta uverila. Pevali smo za njega sve Nove godine, a bili smo prisutni i prilikom dolaska najvećih svetskih državnika: Brežnjeva, američkog predsednika Kartera i mnogih drugih. To vreme smatram nezaboravnim delom mog života i mislim da je veoma lepo, da na taj način, jedan državnik, koji je na čelu zemlje podstiče umetnost.
Fotografija na kojoj su Tito, Mario del Monako i Milka Stojanović, obišla je svet. Milki Stojanović je ona draga uspomena.
– Ta fotografija je snimljena 1971. godine, posle predstave “Otelo” u Narodnom pozorištu u Beogradu, kojoj je predsednik Tito prisustvovao sa suprugom Jovankom. Kada pominjem Jovanku, moram reći da je ona uvek bila veoma ljubazna i prijatna, divna osoba.
Ali, da se vratim na predstavu. Dan pre nastupa u Beogradu, pevala sam u “Boemima” u Minhenskoj operi. Sutradan, kada je avion trebalo da poleti bila je magla. To je bilo dramatično. U Narodno pozorište sam stigla u pola osam. Na vratima me je sačekao tadašnji upravnik Velimir Lukić, garderoberka i šminkerka. Uletela sam kao vihor i na brzinu se obukla. Raspevavanje je bilo u avionu. Nisam imala vremena da probam sa Monakom, i prvi put sam ga videla na sceni. Ali, bez obzira na sve što se događalo pre predstave, uspeh je bio veliki.
A evo šta je Živan rekao o svom prvom nastupu pred Titom.
– Prvi put sam za Tita pevao 1960. na dočeku Nove godine u Skupštini grada. Tu su bili Lola Novaković, Đorđe Marjanović i mnoge naše kolege. Bila je prisutna kompletna Vlada i Politbiro. Kad je bilo negde oko dva sata posle ponoći, odem ja do pokojnog reditelja Save Mrmka i tadašnjeg direktora Televizije Milana Vukosa, koji su bili zaduženi za program, i kažem: “Ja više neću da čekam, idem kući!” A oni meni odgovore: “Sedi i čekaj, ti si adut!” Kad je bilo oko pola četiri, društvo se već razišlo po okolnim salama i separeima, a oni mi kažu: “E, sad!” Orkestar, koji je bio tu, mnogo puta me je pratio na nastupima i znali su dobro moj repertoar. Kada sam zapevao, odjedanput je to društvo umuklo i svi su nagrnuli da vide šta se to dešava!
Večera u Karakasu
Milka Stojanović je svojevremeno od časopisa “Opera njuz” proglašena za jedan od četiri najlepša operska glasa sveta. To je bilo veliko priznanje.
– To je tačno. Ocena lepote glasa znači u čitavom svetu mnogo. Ali, sećam sa jednog interesantnog i za mene lepog događaja. U Karakasu sam provela mesec dana pripremajući role za dve premijere: “Tosku” i “Kavaleriju rustikanu”. Ja sam bila prva Jugoslovenka koja je gostovala u Južnoj Americi. Naš konzul je bio jedan Slovenac, i nije imao nekog interesa za moje gostovanje, što smatram da nije bilo u redu. Negde pred kraj tog gostovanja, čujem da u posetu Južnoj Americi dolazi predsednik Tito.
U Karakasu je imao sastanak i zakazanu svečanu večeru sa predsednikom. Ja sam imala svakodnevne naporne probe ali tog dana, kod mene pozvoni telefon oko ponoći. Smatrala sam to neučtivim i već sam se spremila da odreagujem, ali mi se onda predstavi Slavko Zečević, koji je tada bio šef obezbeđenja predsednika Tita i kaže da su Tito i Jovanka čuli da sam u Karakasu i pozivaju me da prisustvujem svečanoj večeri sa predsednikom Karakasa. To mi je stvarno bila čast i smatram, velika pažnja prema meni.
Kardelj kao “tatek”
– Na tom dočeku Nove godine, naš divni drug Toša Elezović, harmonikaš koji je za Tita svirao stotine puta, kaže meni: “Živojko, vidi ko sedi ispred tebe?” Pogledam ja i vidim Kardelja koji me je zapanjeno posmatrao. Kada sam završio nastup, priđem ja Titu, koga sam tada prvi put upoznao i Kardelju, poljubim se sa njima i čestitam im Novu godinu. Tada me je Kardelj upitao: “Šta ti druže studiraš?”
Ja mu kažem ekonomiju. A on mi odgovori: “Vi morate učit pjevat!”. I tada sam dobio stipendiju, koju nisam uzeo, jer normalno, mi smo dosta bili angažovani na estradi, lepo živeli i bez stipendije i stanova. Lepo vreme, bogato. I eto, to je bilo presudno da ja budem nateran da učim solo pevanje. Kardelja su zvali “moj tatek”. On je neprekidno brinuo da li ja napredujem. Poslednji put sam ga video već pred smrt, kada je u gostima bio Leonid Brežnjev. I tada mi je rekao: “Ja sam toliko ponosan na tebe” – ispričao je Živan Saramandić Minji Suboti.
