Istorija naše “dvorske” zabave, baš kao i naše novije države počinje u NOB-u, kada se rađala i država i njen šef, kada je Tito izrastao u lidera, i od vođe revolucije prerastao u prvog čoveka nove vlasti, piše Minja Subota u knjizi “Kako smo zabavljali Tita”.
Navodeći da je sve počelo u Drugom svetskom ratu, Subota u uvodu knjige citira čuvenog filmskog umetnika Žorža Skrigina, koji je u knjizi “Rat i pozornica” opisao događaje iz leta 1942.
Čaršavi umesto zavese
“Glamoč, leto 1942… rat… Oslobođena teritorija. Po grupu Pozorišta narodnog oslobođenja, drug Tito je poslao autobus. Vožnja autobusom nije bila duga, jer smo ubrzo stigli na mesto odakle smo krenuli dalje pešice” – zapisao je Skrigin.
“Petnaestak minuta hoda i stigli smo do šumice gde su nas sačekali drugovi iz prateće čete Vrhovnog štaba. Jedan od drugova iz čete odvede nas do improvizovane pozornice i zapita nas: ‘Je li ovo dobro napravljeno?’ Pozornica je bila sklopljena od dasaka, dva čaršava umesto zavese i dve karbituše umesto reflektora. To je bilo sve čime je raspolagala naša scena!
Predveče, pre sumraka, došao je kod nas drug Tito, praćen sa nekoliko drugova. Prišavši nam, Tito je svakome od nas čvrsto stisnuo ruku i u kraćem razgovoru živo se raspitivao o događajima koji su ga najviše interesovali, a o kojima smo mogli da mu pričamo.
Obrativši se svima nama, upita: ‘A šta ćete nam vi, drugovi, sada prikazati?’ Vjeko mu objasni da smo spremili jedan mešoviti program i da ćemo nastojati da ga što bolje umetnički interpretiramo.
Čuvši Vjekove reči, osetih neku posebnu tremu. Tremu kakvu nisam imao u svojoj dosadašnjoj praksi igrajući u Zagrebačkom kazalištu daleko teže partije nego što je obična ruska igra gopak. I otkud ta nesigurnost baš sada, kada bi pred Titom i ostalim drugovima tu igru želeo da odigram što bolje? Pogledah ostale drugove i videh da je i njih zahvatilo uzbuđenje. Sa pozornice bacih pogled kroz zavesu prema gledaocima koji su već zauzeli svoja mesta, neko na klupi, ali većina na travi. U sredini je sedeo drug Tito, pored njega drugovi Marko, Mahin, Čiča Janko, Ivan Milutinović, Savo Orović i ostali članovi Vrhovnog štaba.
Ne znam kako smo mi umetnički interpretirali program ali bez obzira na to, priredba je bila vrlo dobro primljena. Po završetku, drug Tito nas je pozvao na večeru. To je bio pravi partizanski banket. Drugi improvizovani šumski sto bio je ukrašen čak i cvećem…”
Glamur po Africi
Tako se tog, sigurno prvog programa, priređenog za Tita i Vrhovni štab, seća naš istaknuti filmski umetnik i majstor umetničke fotografije Žorž Skrigin. To je bila 1942. godina, rat i revolucija. Ali, ako se prebacimo devetnaest godina kasnije u 1961. godinu i Titovu turneju po afričkim zemljama, koja je trajala 72 dana na “Galebu”, onda je “specifikacija” i zabavljačka ekipa izgledala drugačije, konstatuje Subota.
– Iz knjige Slavoljuba Đukića, Čovek u svom vremenu, razgovori sa Dobricom Ćosićem, iz sećanja i utisaka Ćosićevih, saznajemo mnogo.
Ambicioznije i pompeznije političke turneje svakako nije bilo. Ovde bi se, navodi Subota, moglo dodati i zabavljačke, jer iz podataka iz ove knjige saznajemo…
Koliko se o svemu mislili u pripremama ovog dugog putovanja, pokazuju i pojedinosti organizacije zabavno-kulturnog života i diplomatskog ceremonijala. Angažovan je čitav muzički sastav Garde.
Svako bi sada postavio pitanje, kako ovakav, i za svetske uslove, fantastičan muzički “ansambl”, smestiti, prevesti i hraniti 72 dana. Ali…
Za ovo putovanje angažovan je brod “Galeb” sa razaračima “Split”, “Kotor” i “Pula”, kao i trgovački brod “Lovćen”. “Galeb” je preuređen i opremljen tako da može da služi kao rezidencija Predsednika Republike. Takođe su sve vreme dva aviona (DC-6 i IL-14) stajala na raspolaganju prilikom poseta, kao i šest automobila, među kojima su bili kabriolet “rols-rojs”, zatvoreni “kadilak” i “pakard”, a brodom su prevezena i vozila namenjena za poklone.
Kruna karijere
“Velika je bila čast i velika odgovornst nastupati pred Titom. Zabavljati predsednika bila je za mnoge umetnike, na neki način i ‘kruna’ njihove karijere. Ko je nastupao pred Titom, po kakvim su kriterijima pozivani umetnici, ko je i kako, i da li im je birao repertoar?
Kako su se nastupajući pred Titom osećali umetnici – pitanja su koja postavlja Subota u uvodu knjige, a na koja je dobio odgovore od mnogih sa kojima je razgovarao.
Trema je verovatno bila obavezna, ali je trajala samo do Titovog aplauza i osmeha. A onda bi nastupalo olakšanje, i – sreća!
Da li smo tada imali državne pevače? Nisam siguran. Neki su bili u modi, ali koliko se sećam, piše Minja Subota, ne svojom “krivicom”. Termin “državni” pevač čuo sam prvi put u SSSR-u, tamo neke 1974. godine. Rekli su mi za jednog pevača da je “državni”, i da nema proslave u Kremlju na kojoj ne peva. Tada sam se malo štrecnuo i počeo da razmišljam, kakav bi to bio obrazac za “državnog” pevača u socijalističkoj zemlji. Znači li to da bi trebalo da bude pevač “jakog” glasa i mirnog držanja, koji bi pritom naravno bio i član Partije. Za dame bi se tu još moglo nešto dodati, ali ne ulazimo u detalje. Subota ostaje, ipak, pri tvrdnji, da mi takve umetnike po obrascu nismo imali, i da su postojali samo neki koji su bili “simpatičniji” od drugih.
Interesantno je sigurno podsetiti se kakav je tada bio protokol, kako je on dejstvovao i kako se odnosio prema umetnicima – gostima. Protokol “nežnije” a obezbeđenje, verovatno malo “tvrđe”. Ipak, mislim da je najbolje da o tome saznamo od kolega umetnika, i da kroz njihove priče i sećanja osvetlimo to vreme i događaje.
Možda ćemo tako i prvi put objektivno da saznamo kakav je bio Titov protokol. Verovatno je ličio na onaj u evropskim zemljama, ili je bio, ipak, samo naš, specifičan.
Treba, ipak, sada posle svega razmisliti da li su ti programi bili preobimni ili preskromni? Sve ima svoju cenu, sve košta, novaca, taštine, ponosa umetnika, sreće ili gorčine.
Pripreme za “Galeb”
U scenariju naredbi se kaže: “Muzika treba da ponese formacijske uniforme SMB, zatim belu i plavu mornaričku uniformu, smoking odela i po jedno civilno odelo. Sastav muzike mora biti do kraja kompletan, sa sledećim instrumentima: komplet bleh muzika od trideset i devet muzičara”, jedan dirigent, jedan pomoćnik dirigenta i predvodnik – ukupno 42 čoveka: duvački orkestar, slovenački kvintet, veliki džez orkestar. Onda, nekoliko manjih sastava za pratnju pevača ili muzike za igru itd. Pored toga, dobro naučioti himne država koje obilazimo. Po mogućstvu ih prevesti.
Minja Subota, autor knjige “Kako smo zabavljali Tita”, kompozitor je, pevač, istaknuti televizijski autor i voditelj. Komponovao je na stihove naših najistaknutijih pesnika pesme koje se i danas pevaju u predškolskim ustanovama i školama i postale su deo dečje muzičke literature, a generacije su odrastale uz njih. Svestrani, višestruko nagrađivan umetnik. Među nagradama je i zahvalnica UNICEF-a za izuzetne doprinose u korist dece sveta. Javnost posebno pamti po, na ovim prostorima, najpopularnijem dečijem kvizu “Muzički tobogan”. Rođen je u Sarajevu 1938. Živi i stvara u Beogradu. Knjiga čije delove prenosimo zbirka je sećanja umetnika koji su imali priliku da nastupaju pred predsednikom i visokim gostima i državnicima koji su dolazili u našu zemlju, proizašla je iz feljtona koji je svojevremeno Subota pisao i televizijske serije.
