Nakon povlačenja poslednje borbene grupe 53. graničnog bataljona na rezevne položaje na Košarama, 10. aprila, uveče u rejonu sela Košare – Opljaz, završeno je prikupljanje boraca iz rejona Rasa Košares, Maja glava, stare karaule “Boro Vukmirović” i Glave.
– Ujutru rano, u nedelju, 11. aprila, na Vaskrs, sa komandirom čete kapetanom Mikicom Kovačevićem i vodnikom Ivanom Vasojevićem izlazim u rejon odbrane i izviđamo vatrene položaje za odsudnu odbranu. Odredili smo mesto svakom borcu i izdao sam zadatak za odbranu. Naglasio sam neprekidno osmatranje njihovih snaga, a posebno u rejonu Rasa Košares, kako bi sprečili bilo kakvo iznenađenje.
Zaposeli smo izabrane položaje i odmah pristupili inženjerijskom uređenju. Izabrao sam i svoje komandno mesto i pristupio uređenju sa tri borca iz svog obezbeđenja. Posednuti položaji bili su u rejonu Opljaz, desno i jugoistočno od Rasa Košares na oko 250 do 300 metara i levo do potoka Guša. Iza posednutog položaja razmeštene su borbene grupe vodnika Saše Radojevića i Vladana Avramovića, kako bi malo odmorili od dvodnevne teške borbe i nespavanja. Radio-veza nam je i dalje u prekidu, odluku o svemu donosim samoinicijativno na osnovu procene i ličnog uvida na terenu. Jedino funkcioniše kurirska veza – priča Dimčevski.
Na rezervnom položaju potpukovnik Dimčevski organizuje odbranu najbolje što je u tom trenutku moglo. Ali, i neprijatelj je koristio sva sredstva.
– Vraćajući se iz obilaska svih naših tačaka odbrane, tog 11. aprila, dok su utvrđivali prvu liniju odbrane rezervnog položaja koji je bio u neposrednoj blizini našeg, vidim vodnika Ivana Vasojevića kako stoji iznad boraca koji su ležali. U tom trenutku čuje se mitraljeska vatra i ispred naših nogu diže se lišće i zemlja od metaka. Odmah zaležemo u zaklon i prihvatamo borbu. Kasnije sam saznao da su se teroristi približili preobučeni u naše uniforme i na prevaru izazvali da borci sa Vasojevićem ustanu.
Odmah su ih pokosili mitraljeskom vatrom, mada sam im odmah komandovao da legnu. Tako su poginuli komandir vodnik Ivan Vasojević, koji se hrabro borio i naneo velike gubitke neprijatelju na Maja Glavi kod graničnog kamena C4, i vojnici Darko Bjelobrk, Milenko Božić i Predrag Bogosavljević. U jednom momentu Darko je uspeo da se podigne, bio je ranjen i sa još jednim vojnikom povikali su “ne pucajte”, ali sledeći rafal ih je pokosio. Vojnici Đorđević i Lučić, koji su bili tu, poslušali su moju komandu da ostanu u ležećem položaju i preživeli su. Jedan je sa Brezovice, a drugi iz okolina Niša. U tom napadu više nismo imali poginulih i ranjenih – priseća se sagovornik “Vesti”.
Najtragičniji – 11. april
Graničari su, priseća se Dragutin Dimčevski, uspeli 11. aprila da odbiju prvi napad terorista, a onda je usledila jaka minobacačka vatra sa Rasa Košares. Istovremeno su napali i komandno mesto Dimčevskog za odbranu na desnom krilu i tada je ranjen vojnik Vladimir Bjelan. On je uspeo da se izvuče sa položaja, a Nikola Mačak je prihvatio borbu i likvidirao nekoliko terorista koji su preobučeni u uniforme VJ krenuli ka njemu, ali ga nisu prevarili.
– Nakon odbijanja napada i prestanka minobacačke vatre izvlačimo poginule. U tim trenucima sa Šabanovih livada dolazi stariji vodnik Mirko Majkić sa svojim borcima i vod policije i izveštavaju me šta se tamo desilo i da nisu mogli da izvuku poginulog heroja Dragana Miličevića, kojeg smo izvukli 15. aprila. Nakon prikupljanja graničara u ovom rejonu nastavili smo odbranu, a rejone Škoza i Šabanove livade preuzimaju i brane jedinice 125. motorizovane brigade. Mi se onda povlačimo sa našeg položaja, jer ga je nemoguće više braniti. Sledećeg dana, 12. aprila, posedamo novi položaj, gde ostajemo u odbrani i 13. aprila.
Počelo je i snabdevanje hranom i ostalim sredstvima, ali imali smo veliki broj vojnika bolesnih, sa stresom, kontuzijom, koji više nisu sposobni za borbu. Upućujem ih u selo Batuša radi dobijanja zdravstvene pomoći. Novi položaj posedamo 14. aprila i tu ostajemo do 20. aprila. Onda smo 20. aprila zauzeli novi položaj za odbranu i na njemu ostali do povlačenja 14. juna 1999 – priča Dimčevski.
Za 53. granični bataljon, posebno za borce sa karaule Košare, 11. april je – najtragičniji dan! Tog dana na Šabanovim livadama poginuo je vojnik Dragan Miličević, u rejonu Opljaza poginuli su komandir vodnik Ivan Vasojević i vojnici Darko Bjelobrk, Predrag Bogosavljević i Milenko Božić, a na Maja glavi ubijeni su vojnici Ivan Bogosavljević i Radiša Ilić sa karaule Morina i Simo Popović iz voda za intervenciju graničnog bataljona. U toj teškoj i neravnopravnoj borbi 11. aprila, na Vaskrs, poginulo je, junački braneći svoju otadžbinu od zlotvora, osam heroja iz 53. graničnog bataljona.
Utvrđeni položaji
– Sve vreme napada, neprijatelj nas je gađao svim raspoloživim naoružanjem, artiljerijom, minobacačima, ličnim naoružanjem, mitraljezima. Agresor je bio NATO, šiptarske terorističke snage, regularna vojska Albanije i plaćenici. Naši položaji bili su utvrđeni, puškarnice i saobraćajnice dobro uređene, zakloni povezani sa ovim rovovima, čak smo imali podgrudobranska skloništa, tako da ukoliko dođe do dejstva nekog eksplozivnog sredstva, ljudstvo može da se zakloni. Iza samih položaja imali smo uređena skloništa na svakom rejonu odbrane za smeštaj, odmor i zaštitu ljudstva. Tako da su vojnici iz rovova mogli saobraćajnicom da dođu do tog mesta, a smena je vršena na položajima.
Borbe kod Šabanovih livada
Oko devet sati tog 11. aprila stiže vod vojne policije sa zadatkom da dođu do tačke Šabanove livade i tamo se spoje sa graničarima pod komandom starijeg vodnika Mirka Majkića, koji su i dalje na tom položaju, kako bi organizovali napad sa desnog krila i povratili Rasa Košares.
– Uputio sam ih sa svojim vojnikom Draganom Dimitrovim iz Srpskog Itebeja. Uskoro dolazi do višečasovne borbe sa daleko nadmoćnijim neprijateljem u kojoj je poginuo graničar Dragan Miličević zvani Šumar, a ranjeni su vojnici Dragan Dimitrov i Milorad Arsenijević.
