Pre Drugog svetskog rata Srbi nisu mnogo marili za Novu godinu. Istina, ona je bila poznata, ponegde se i obeležavala, ali je bila u senci mnogo važnijeg, centralnog događaja sezone – Božića.
List “Videlo” donosi najstariju informaciju o dočeku daleke 1850. godine: “Poslednje predvečeri stare godine gradska banda svirala je po celoj varoši. Deset svirača dobro uvijenih u gunjeve, cupkalo je i sviralo gde god je bio razgrnut sneg. Krenuli su kao što i pristoji od Gospodske ulice, pa potom na Varoš-kapiju i preko Zereka, gde gazde drže svoje radnje, do pijace pred opštinskom kućom. Već se spustio mrak kad su muzikanti završili svoj prvi pohod.”
Kako se bližio 20. vek, evropski vetrovi preko Save i Dunava donosili su nove običaje i u Beograd. Nova godina počela je da se organizovano dočekuje u gradskim kafanama, i to ne samo pozivom na “iće i piće”, već i uz zabavne sadržaje.
Nušićeva statistika
Tadašnje novine pišu: “U kafani Kod pozorišta svoje vanredno šaljive predstave za isprat stare, a doček nove godine, daje omiljeni šumadinski glumac Mijailo Bakić, Kragujevčanin, uz sudelovanje srpske koncert-pevačice M. Petkovićeve, uz pratnju muzike.”
Otvaraju se i prvi luksuzniji hoteli koji su pored klasične kafane u prizemlju, imali i posebne sale za bankete. Iz tadašnje štampe saznajemo da je i u to vreme ovaj period bio unosan za ugostitelje koji su se trudili da bombastičnim oglasima privuku pažnju. Pored jela i pića, na ovim proslavama nudila se i zabavna muzika, neke gazde su unajmljivale i glumačke trupe, a obavezna je bila novogodišnja lutrija na kojoj se pored novca, raznih sitnica, često nalazilo i prase, jagnje ili novogodišnja ćurka.
Običaj je bio da se veseli zbor raspusti pre ponoći, ali se dešavalo da se dernek nastavi i do ranih jutarnjih sati. O tome je pisao i naš veliki pisac Branislav Nušić:
“Četrdeset odsto Beograđana je pilo, dvadeset odsto se kartalo, trideset odsto je bilo na zabavama, a ono resto od deset odsto prosto je spavalo. Za neodmerene u jelu i piću, u starom Beogradu, brinuo je vlasnik Engleske drogerije u Knez Mihailovoj 33, koji je nudio eliksir za regulisanje varenja i originalni norveški ricinus. I tako bi bila u svemu tačna statistika, to jest, znalo bi se tako gde je bilo svih sto odsto beogradskih stanovnika. I ja bih tu statistiku kao vrlo tačnu i objavio, ali mi je jedan slučaj samo grozno pokvario statistiku. Dakle, tačno u ponoć, kad sam ja izišao da pogledam u nebo i potražim patroldžiju, spazih jednog čoveka bez pantalona kako juri kome da čestita Novu godinu, ili bega od nekoga koji njega juri da mu čestita. Bio sam u groznoj nedoumici, naročito zato što mi taj čovek prosto kvari statistiku. Ali, stvar mi je bila odmah jasna, kad sam malo zatim spazio uvređenog muža gde sa jednom batinom juri za onim poluženikom. Bože moj, bože moj, kako to svaki na svoj način dočekuje Novu godinu.”
Beogradske novotarije
Srbi su Novu godinu proslavljali 13. januara do 1919. godine kada je u Kraljevini SHS, dotadašnji julijanski zamenjen gregorijanskim kalendarom. Da sve bude “kao danas” pobrinula se Srpska pravoslavna crkva koja je zadržala julijanski kalendar. I dok se na selu za dolazak Nove godine i dalje nije mnogo marilo, u Beogradu i drugim većim gradovima ona se dočekivala masovnije i svečanije nego ranije. Evropski duh “zavladao” je prestoničkim restoranima u vreme najluđe noći, začinjen beogradskim novotarijama. O tome svedoče i tekstovi u časopisu “Žena i svet”, koji za doček damama predlažu toalete koje nisu zaostajale za “pariskom modom”. Tu su i oglasi kozmetičara i frizera koji su pozivali Beograđanke da se “srede” i ispeglaju svoje nesavršenosti kao što su podočnjaci, bradavice ili podvaljak.
Pored kafana i hotela, dočeci se organizuju i u sve prisutnijim bioskopima, koji kombinuju filmske predstave, nastup plesnih orkestara i kabarea. Za one imućnije, počinje sezona balova i maskenbala koji su organizovani kako u privatnim kućama, tako i u balskim dvoranama.
Praznik od 1955.
Najveći zamah proslava Nove godine dobija posle Drugog svetskog rata. Državnim praznikom u Jugoslaviji proglašena je 1955. godine. U prvo vreme proslavljala se po fabričkim halama, domovima JNA i kulture, u kućama. Kako je zemlja lečila ožiljke rata, a radnička klasa postajala imućnija, počinje proslava Nove godine i u hotelima i kafanama. I tada i danas bila je stvar prestiža novogodišnje veče provesti u hotelu Metropol, Jugoslaviji ili Moskvi, a nisu zaostajali ni Slavija i Mažestik.
Oni koji su ostajali kod kuće, imali su priliku da veče provedu uz muziku sa radija, čuveni miks narodne izvorne, novokomponovane muzike, šansona sa nekog od brojnih festivala i prepeva stranih pesama. Sa omasovljenjem TV aparata, u kuće nam ulazi novogodišnji program u vidu spleta skečeva poznatih komičara i zabavljača tog vremena i muzike. Minut pre ponoći, na TV ekranima bi se pojavila nasmejana lica voditeljskog para, koji bi uz uobičajene želje počeli da odbrojavaju: “10… 9… 8… 7… 6… 5… 4… 3… 2… 1… Srećna Nova godina!”
Opelo za staru godinu
Hroničar starog Beograda, Milan J. Stojmirović, beleži da je krajem 19. stoleća Nova godina dočekivana uz posmrtnu povorku. Nekoliko minuta pre ponoći, sva svetla bi bila pogašena, a tanc-majstor bi tužnim glasom saopštio: “Gospođe i gospodo, imam da vam javim jednu tužnu vest: Stara godina je umrla i sad ćemo je sahraniti! Molimo vas da se svako povuče na svoje mesto!”
Potom bi u salu ušla posmrtna povorka pod maskama, noseći beo sanduk. Kada bi veseljaci otpevali “opelo”, svetla bi bila upaljena i u salu bi bila uvedena devojčica okićena cvećem kao simbol Nove godine i odžačar koji je donosio sreću svakom ko ga poljubi ili ko mu ukrade dugme. Ali to nije bio kraj. Vrhunac ove tarapane bilo bi prase, koje bi pustili među vinom i rakijom zagrejane slavljenike, koji bi se potom bacili u jurnjavu za njim. Smatralo se da će onaj ko uhvati nesrećno svinjče biti srećan čitave godine.
Pojeli 1.600 vagona
Nova godina u Jugoslaviji čekala se uz prskalice, jelku ukrašenu bombonama ispod koje bi bio paketić iz sindikata i bogatu trpezu na kojoj je obavezno bila i ruska salata. Jugoslovenska štampa zabeležila je podatak da su stanovnici prestonice SFRJ za doček 1976. pojeli i popili 1.600 vagona hrane i pića.
