Postoje tragovi i izvori koji pokazuju da su žene oduvek imale potrebu da iz različitih razloga prekinu neželjenu trudnoću.
Prve indikacije da je abortus bio uobičajen u drevnim civilizacijama pojavljuju se u drevnom egipatskom papirusu Ebers, koji datira iz 1600 pre nove ere. Na ovom papirusu opisuje se metod kojim “žena isprazni začeto u prvom, drugom ili trećem vremenskom periodu”.
Za to su postojali razni biljni napici, kao i vaginalni tuševi i vaginalne supozitorije.
Abortus u staroj Grčkoj
Iako je plodnost bila visoko cenjena u staroj Grčkoj – posebno kada bi žena rodila muškog naslednika – velike porodice nisu uvek smatrane idealnim, bilo u društvenom ili u smislu populacione politike.
Platon i Aristotel su smatrali da država ne treba da bude ni prevelika ni premala. Aristotel je video rani abortus kao odgovarajuće sredstvo za održavanje konstantne veličine populacije. Platon je pozvao žene “da osiguraju da embrion, kada je već začet, nikada ne vidi svetlost, ali tamo gde se to ne može sprečiti, da ga čuvaju kao da za njega nema hrane”.
Grčki polis nerođenom detetu nije pripisivao ni pravo na život, ni dušu.
Abortuse su uglavnom radile babice, a ne lekari. Hipokrat je preporučivao tri metode abortusa:
- metode, kao što su laksativi i emetici,
- metode kojima se vrši direktan pritisak na matericu, kao što su ulošci ili neka vrsta prstena koji su natopljeni jakim supstancama,
- mehanički metod, odnosno pritisak na telo (nošenje teških tereta) ili skakanje i cupkanje.
Ostalo je zabeleženo da primena sva tri pristupa garantuju željeni rezultat. Prva kategorija je trebalo da oslabi embrion, druga da otvori matericu i treća da stimuliše izbacivanje embriona.
Abortus u starom Rimu
Stav Rimljana bio je sličan stavu Grka: nasledstvo je bilo poželjno sve dok su svi imali zagarantovano nasledstvo i nekoga ko će za njih brinuti. Međutim, previše dece je predstavljalo pretnju za opstanak.
Veći broj dece se često smatrao društvenim problemom, a svaki stalež je imao svoje brige. Vaspitanje dece moglo je, na primer, da drži članove viših klasa dalje od banketa i predstava. U višim slojevima još je bila tu i zabrinutost žena za izgled ili prikrivanje trudnoće ako je dete iz vanbračne veze. Niži slojevi su brinuli da li mogu da prehrane veću porodicu, a prostituke je brinulo to što neće moći da rade.
Kao i u Grčkoj, Rimljani su smatrali da fetus nije živ i da nema dušu. Fetus su doživljavali kao deo ženskog tela: “embrion je naime, pre nego što se rodi, deo žene, tačnije unutrašnjih organa” i “kaže se da embrion koji još nije rođen nije prava osoba”. Iz dokumenata se može zaključiti da se abortus uglavnom dešavao između trećeg i sedmog meseca.
Rimski lekari su već posedovali ogromno i raznovrsno znanje koje su koristili kako bi zadovoljili veliku potrebu za abortusom. Već je bilo poznato više od dve stotine sredstava za abortus, od kojih je oko 90 procenata bilo zaista efikasno. Precizna imena supstanci koje su mogle da se koriste za prekid trudnoće su date u spisima njihovih lekara kao što su Dioskurid ili Soran iz Efesa.
Takozvane metode izbacivanja izazivale su krvarenje iz materice i kontrakcije, a žene su najčešće uzimale kukurek i kastoreum. Bili su prisutni i drugi lekovi koji sadrže eterična ulja ili gorke agense čiji je cilj bio da dete bude mrtvorođenče. Pre samog čina žene su vršile i određene pripreme poput izgladnjivanja i puštanja krvi, kako bi oslabile telo.
Abortus u srednjem veku i viktorijansko doba
Kako i na većinu drugih aspekata života u srednjem veku, i na viđenje abortusa je imala uticaj crkva.
Crkveni savet je 314. godine nove ere izjavio da žene za koje se utvrdi da su počinile ili pokušale da izvrše abortus sebi ili drugima treba da budu prognane iz crkve na 10 godina. Ipak, sredinom četvrtog veka, crkveni otac Vasilije Veliki revidirao je ove uredbe i sugerisao da vreme kada žene treba da budu ponovo prihvaćene zavisi od njhovog pokajanja. On se, međutim, nije fokusirao samo na fetus, već i na opasnost od ovih procedura za žene, koje “obično umiru od takvih pokušaja”.
Zbog ovih zakona ove zabrane su se generalno poštovale – javno. Uprkos zakonima, i dalje su postojali brojni tekstovi koji su sadržali opise metoda za abortuse, a recepti Sorana iz Efesa naveliko su se prepisivali i širili, vekovima.
Abortusi su se u srednjem veku najčešće vezivali za žene sa margina, međutim Aetijev ginekološki traktat se često povezivao sa vizantijskom caricom Teodorom, poznatom i kao “Teodora iz bordela”, za koju je dvorski istoričar Prokopije jednom napisao da “često zatrudni ali korišćenjem skoro svih poznatih tehnika mogla je da izazove skoro trenutni pobačaj”.
Tokom viktorijanskog perioda, abortusi su smatrani ilegalnim, lekari, sveštenici i društveni aktivisti su podržavali potpunu zabranu pobačaja u Engleskoj, ali su uprkos tome bili široko rasprostranjeni. Radno sposobne žene su abortus smatrale kontrolom rađanja.
Abortusi su prvi put zakonom zabranjeni 1803. godine i usled toga stupile su na snagu stroge smernice kako bi se prevenirala njihova zloupotreba. Kazne su uglavnom podrazumevale višegodišnje služenje zatvora. Zbog toga su žene tokom 19. veka tragale za manje invazivnim metodama, poput pilula ili napitaka. Tako je došlo do razvoja prvog “kontraceptiva”, međutim oni su nosili velike rizike. Na primer, počeli su da se koriste preparati na bazi olova, iako su mnoge žene usled njegovog toksičnog dejstva umirale.
Žene u Srbiji
I žene u Srbiji su u stara vremena imale svoje metode. Na prostorima današnje Srbije, ali i čitavog Balkana, postoji duga tradicija lečenja raznim travama, pa su se žene na njih oslanjale i kod neželjene trudnoće. Najčešće se koristio trudbenik (Citutoksin) koji je imao “abortivno dejstvo”. Pored ispijanja čaja od lovora, koristile su i suve grane ove biljke, koja je izigravala kiretu, kojom se strugao plod.
