Teniski spektakl Beograd open, koji je ove godine prvi put organizovan u Beogradskoj areni, bio je prava prilika da se na jednom mestu okupe i svi treneri Novaka Đokovića.
O Marijanu Vajdi, ambasadoru turnira, sve se dobro već zna. Bio je uz Noleta dok se kada je zaposeo teniski vrh. A, kako je izgledao put do svetskih visina? To su opisali stručnjaci koji su radili sa Novakom tokom njegovog odrastanja: Zaga Aleksandrić, Miroslav Gordić, Aleksandar Bolić, Marko Nešić i Dejan Petrović, dok je Ladislav Kiš na putu sa nekim novim šampionima.
Posvećen još kao dečak
– Od trenutka kada je prvi put na kampu na Kopaoniku stao u red sa ostalom decom, svi su se koškali, pričali, a Nole ih je prekorevao: “Tišina, hoću da igram!” – priča Zaga Aleksandrić.
– Od samog početka je pažljivo slušao i gledao. Kada mu bacite loptu, on svaku loptu vrati. Tada se videlo da je veoma pažljiv, posvećen, vrlo spretan i okretan. Bila sam sigurna kakav sportista će da postane.
Miroslav Gordić slično gleda na Novakov početak.
– Od 1994. godine, kada smo pravili prvi kamp na Kopaoniku radio sam sa Novakom. Tu smo ga i pronašli! Od kampa, posle je došao kod nas u Partizan i sve do bombardovanja 1999, svaki dan smo provodili na terenu zajedno. Od početka je bio mali profesionalac. Kako se sada ponaša, tako se ponašao i tada. Nikad mu nije dosta tenisa. Moliš ga da malo odmoriš. Marljiv, radan, fokusiran i samo njegovom zaslugom je tu gde jeste. Bio je pravi mali profesionalac – opisuje Gordić.
Profesionalac od malih nogu
Nastavio je Marko Nešić:
– Prvi kontakt smo imali 1998. kada sam se vratio sa koledža. Čak ovde kod toplane koju su bombardovali. Nisam video da neko tako radi kao mlad. Jednostavno, nije grešio. Odradi sve vežbe i nastavi dalje da trenira. Pravi profesionalac. I u drugom delu našeg zajedničkog rada je bio isti. Fokusiran, vredan. Doduše, bio sam mlad i nisam video to što su pričali Jelena Genčić i Nikola Pilić, da će da bude broj jedan, ali sam video da je fascinantan. Ogromna disciplina koja ga je razlikovala se od svih ostalih tenisera sa kojima sam radio.
Dejan Petrović je prvi put video Novaka na Gemaksu kada je radio sa Ladislavom Kišom, dok je još bio aktivan igrač na turu.
– O Novaku ne znam odakle da počnem. Prvi put sam ga video na Gemaksu sa Ladislavom Kišom, a u 15. godini u Partizanu sam ga video da trči na terenu pre nego što smo počeli da radimo. Sa 16 je bio kod mene u Australiji sa pokojnim Jocom Lilićem, i radili smo desetak dana i bili sa njim par dana na juniorskom Australijan openu, kada je igrao polufinale. Već 2003. protiv Bugarske bio je sa Bozoljcem peti i šesti igrač u Dejvis kupu. Zatim smo radili malo na akademiji, posle čega je osvojio fjučers. U Čačku smo igrali zajedno, osvojio je singl, a zajedno smo osvojili dubl. Bio sam mu trener na prva tri grend slema, u tom periodu je dogurao do trećeg kola Vimbldona. U Australiji sam novinarima predstavio Novaka kao budućeg broja jedan. To je lep period, stavili smo Srbiju na svetsku tenisku mapu – zaključio je Petrović.
Ni bombe mu nisu smetale
Aleksandar Bolić je bio uz Đokovića tokom rata 1999:
– Sa Noletom sam radio u vreme NATO bombardovanja. Ni ratno stanje nije ometalo naporan rad. Treniralo se i pre i popodne, ni uzbune za vazdušnu opasnost nas nisu udaljile sa terena. Oko 2002. smo ponovo radili, kada se vratio iz Nemačke, zajedno sa Markom Nešićem, i tada je bio maksimalno fokusiran na tenis i videlo se da će daleko da dogura.
