Predsednika i potpredsednika Sjedinjenih Američkih Država ne biraju građani neposredno, nego dajući svoj glas zapravo biraju elektore u matičnoj državi, koji se potom po automatizmu izjašnjavaju o kandidatima.
Kada američki građanin glasa, on poručuje predstavnicima svoje savezne države, odnosno delegatima, za koga treba da glasaju.
Iako nije najdemokratskije rešenje, Elektorski koledž (Kolegijum izabranika) oslikava izbornu tradiciju Sjedinjenih Država.
Elektorski koledž, koji je definisan već u drugom članu Ustava, ima 538 elektora. To je zbir broja članova oba doma Američkog kongresa na koji su dodata tri elektora, koji se biraju u američkoj prestonici, pošto ona ne pripada nijednoj od država.
Države nemaju jednak broj elektora i on zavisi od broja stanovnika – najveći broj predstavnika ima Kalifornija – 55, zatim Teksas – 38 i Florida – 29, dok najmanje države imaju po tri elektora.
Taj broj se menja posle svakog novog popisa stanovništva, a to je jednom u deset godina. Međutim, države s malim brojem stanovnika imaju više elektora nego što im pripada.
Tako, na primer, glas jednog građanina Vermonta vredi koliko glasovi troje građana Teksasa, dok je jedan glas iz Vajominga koliko i četiri glasa u Kaliforniji.
Za pobedu je potrebno 270 glasova elektora
U većini država pobednik dobija sve glasove elektora, što ovaj sistem čini posebno zanimljivim. To znači da predsednički kandidat koji dobije najveći broj glasova u jednoj saveznoj državi dobija i sve njene glasove u Elektorskom koledžu.
Izuzetak su Mejn i Nebraska, gde se broj elektora deli proporcionalno broju osvojenih glasova.
Za pobedu je potrebno najmanje 270 glasova u Elektorskom koledžu.
Ovakav sistem teorijski omogućava da pobedi kandidat koji nije dobio većinu glasova američkih birača.
Tako je na prošlim izborima, broj glasova koje je dobila Hilari Klinton bio nešto veći od ukupnog broja glasova za Donalda Trampa. Ipak, po američkom izbornom sistemu, gde se računaju samo elektorski glasovi, Trampova pobeda bila je veoma ubedljiva.
Istorija SAD pamti takvu pobedu i Džordža Buša mlađeg nad Alom Gorom 2000. godine.
Istorijski, većina država je tradicionalno opredeljena za jednu od stranaka, pa se kampanja fokusira na deset kolebljivih (swing) država, gde ishod glasanja nije očekivan.
Elektori se ne sastaju
Elektorski koledž nikad se ne sastaje kao jedinstveno izborno telo, već elektori odlučuju o izboru predsednika u prestonicama svojih država.
Mada nisu obavezni da glasaju onako kako to građani žele, treba napomenuti da nikada do sada izborna volja građana nije promenjena u Koledžu.
Sazivanje Koledža i izbor predsednika i potpredsednika obavlja se prvog ponedeljka, posle druge srede u decembru u toku izborne godine. U slučaju da nijedan kandidat ne osvoji potrebnu većinu, Predstavnički dom bira predsednika, a Senat potpredsednika.
Kako teče dug izborni proces?
Izborni postupak za predsednika podeljen je u nekoliko faza.
Na proleće ili leto, više od godinu dana pre izbora, kandidat najavljuje svoju kandidaturu za izbor na mesto predsednika SAD. Od tada do proleća izborne godine održavaju se sastanci vrha stranke i unutarstranačke debate.
Od januara ili februara, pa sve do juna izborne godine – održavaju se izbori u vrhu stranke kao i unutarstranački izbori i kokusi na nivou država i prekomorskih i pridruženih teritorija.
Slede izborne konvencije na kojima biraju svoje kandidate, a potom se organizuju predsedničke debate.
Izborni dan rezervisan je za prvi utorak nakon prvog ponedeljka u novembru.
Mesec dana kasnije glasa se u Elektorskom koledžu, zatim Kongres prebrojava glasove i 20. ili 21. januara (ukoliko je 20. januar u nedelju) je inauguracija novoizabranog predsednika.
Ko može da bude predsednik SAD?
U trci za najmoćniju funkciju na svetu mogu učestvovati državljani Sjedinjenih Američkih Država koji imaju najmanje 35 godina, imaju prebivalište na teritoriji SAD poslednjih 14 godina i da budu rođeni na tlu Amerike.
