Kako sam sahranio Bila Klintona

Branimir Đokić

Branimir Đokić je za "Vesti" otvorio dušu i prvi put otkrio sve ono o čemu je decenijama ćutao, kako je svirao svetskim državnicima i Titu, kako je zanemeo pred lepotom Elizabet Tejlor, ali nije zaboravio da se osvrne i na komšijske razgovore sa Ratkom Mladićem, zbog koga je nekoliko puta i njegov dom pretresan, a on privođen…
 

ČETIRI INSTRUMENTA

– Rođen sam 1950. godine u Šapcu. Školovao sam se u rodnom gradu i u Beogradu. Imao sam sreće jer mi je otac Aleksandar, kada sam imao osam godina, poklonio harmoniku. Da nije bilo tako, ništa od ovoga danas ne bih postigao. Po obrazovanju sam muzičar i nastavnik fizičkog, a bio sam i fudbaler Čukaričkog. Ceo radni vek sam proveo u Narodnom orkestru Radio Beograda, na šta sam posebno ponosan.

– Sa harmonikom sam se družio i pre osme godine, sviruckao sam uz oca harmonikaša, koji je tako zarađivao za život. Međutim, moj otac Aleksandar nije bio muzički obrazovan. Nije znao da se služi notama, pa je mene upisao u nižu muzičku školu. U to vreme se u šabačkoj nižoj muzičkoj školi nije svirala dugmetara, pa sam svirao klavirnu harmoniku, a kod kuće uz očevu pomoć – dugmetaru. Otac je na vreme predvideo i da u srednjoj muzičkoj školi nema časova za dugmetaru, pa sam još u nižoj muzičkoj uporedo sa harmonikom svirao i klarinet. Tako me je splet okolnosti naučio da sviram klarinet, a i klavir, a docnije i bubnjeve.

– Posle šest godina rada sa mnom, jednog dana mi je rekao: "Dobro sviraš, vreme je da proverimo i koliko je to dobro. Zato idemo na takmičenje". Tako sam u jesen 1964. godine, kao 14-godišnjak sa ocem krenuo u Sokobanju na takmičenje najboljih harmonikaša Srbije. Osvojio sam titulu najboljeg harmonikaša Srbije. Godinu kasnije, isto u Sokobanji, postao sam i najbolji harmonikaš u bivšoj SFR Jugoslaviji!

BOKSERSKA SVIRKA 

– Kao najboljeg harmonikaša Srbije pozvali su me u Beograd da snimim singl ploču sa sekstetom Duška Radetića, a posle toga sam doživeo posebnu čast i upoznao Vlastimira Pavlovića Carevca, šefa orkestra Radio Beograda, sa kojim sam snimio četiri kola za fonoteku Radio Beograda! Počeo sam da živim sopstveni san, a snimanje prve singl ploče, potvrdilo je da se rad – isplati.

– U jesen 1965. godine se selim u Beograd zbog srednje muzičke škole i tako krećem u "Stanković". Druga ljubav u to vreme mi je bio fudbal. U šabačkoj Mačvi sam bio jedan od talentovanijih mladih fudbalera, a kad sam se sa ocem preselio u Beograd, na Banovo brdo, četiri sezone sam igrao za Čukarički. Taman mi je stigla i ponuda da pređem u OFK Beograd, ali me Boki Milošević i stariji muzičari odgovoriše rečima da fudbal i profesionalno bavljenje muzikom ne idu zajedno zbog povreda. Ipak, u duši sam ostao SPORTista i sve što mi se dešavalo doživljavao sam na SPORTski način, od igranki, devojaka i svega što mi je život servirao…

– Kad god sam bio slobodan, trčao sam i nešto rekreativno trenirao. Tako sam kao od šale i završio za nastavnika fizičkog vaspitanja. U to vreme sam se družio sa bokserima Partizana, jer je moj brat od tetke trenirao boks u Partizanu. Družio sam se i sa asovima fudbala od Dragana Džajića, preko Vladimira Petrovića Pižona do čuvenih boksera Marijana Beneša, Mate Parlova… Moj veliki prijatelj Marijan i ja smo često kod mene u stanu svirali. Marijan flautu, a ja klarinet ili harmoniku.
 

PLETENI DŽEMPER

Porodično letovanje

 

Beograd, prestonički grad, ogroman i nepoznat, nije me uplašio. Brzo sam se uklopio i sticao nova prijateljstva, a jedan od mojih prvih beogradskih drugara bio je i čuveni Miša Blam, džezer. Zajedno smo išli u muzičku školu "Stanković". Takođe, bio je tu i čuveni roker Zoran Miščević iz Silueta sa kojim sam takođe brzo postao drugar. U početku su me moji drugovi, Beograđani zafrkavali zbog pletenih džempera, a i valjda su me doživljavali kao seljače, ali nisam se dao. Njihove šale sam stoički podnosio, šaleći se i sam na sopstveni račun, ali i na njihov. Umeo sam da uzvratim, ali i da im se nametnem.

– U mom životu je bilo relativno malo devojaka i žena ili sam ih sve zaboravio. Izgleda da sam se čuvao za Daliborku. Mada, priznajem, ponekad mi je bilo teško da se odbranim od novinarskih spletkarenja, koja su umele da me pecnu… Međutim, kao i sve u životu, tako su i te pisanije ostale deo prošlosti tih nekih novina, a ne deo mog stvarnog života. Godinama sam se uspešno branio od razgovora, koji otkrivaju moju intimu jer smatram da i estradne ličnosti imaju prava na privatnost…

– Kad kažem ljubav, onda prvo pomislim na Daliborku, moju suprugu. Živeli smo u istom kraju i zbog posla smo se relativno često sretali. Ona se već bila razvela od Žarka Dančua, vratila se kod roditelja na Banovo brdo. Dopadala mi se, a kome se nije sviđala? Daliborka je i danas lepotica. Tako smo se nas dvoje 1981. godine venčali. Bilo je to jednog utorka. Kuma nam je bila Olivera Katarina. Na svadbeni ručak u Skadarliji otišli smo sa kumovima. Daliborka je moje drugo ja. Ona je idealan partner sa kojim delim strast, ljubav i nežnost, ali i saosećajnost, a uz sve to dođe i po neka svađica kao posledica različitih mišljenja ili izazvana sitnom ljubomorom. Mi se svojih osećanja ne stidimo, to se zove stvarni život i ljubav!
 

ŠARMER TITO

– Zbog profesije kojom se bavim, često sam bio u prilici da upoznam neke uticajne ljude. Ni sam ne znam koliko puta sam svirao Titu i njegovim gostima, svetskim državnicima. Tako sam se iz prikrajka učio državnom protokolu, gde se sve znalo, od toga ko šta radi, kao i ko će šta da kaže. Nas kao zvanični orkestar JRT obično su zvali ljudi iz Maršalata. U to vreme se sve znalo, visoke svetske državnike nije mogao da zabavljao bilo ko… Imao sam čast da sviram iranskom šahu Rezi Pahlaviju, od koga sam dobio zlatni dukat, kao i ceo orkestar. Takođe sam svirao i šefu SSSR-a Leonidu Brežnjevu u Karađorđevu. Svirao sam mu kazačok, a on je oduševljeno zaigrao! I, nije bio jedini svetski političar koji je igrao, kako ja sviram.

Tito je bio impresivna figura. Opušten i obrazovan. Duhovit, šarmantan i odmeren u isto vreme. Neverovatan spoj osobina. Zračio je gospodstveno čak i kad je pijuckao. U takvim protokolarnim situacijama sa visokim svetskim državnicima, Tito je pio isključivo viski. Svaku situaciju je držao pod kontrolom i to bez ikakvog napora. Nikada se na njemu nije videlo da mu je dosadno ili da je nervozan.

– Tito je umeo da pokaže poštovanje i prema nama muzičarima, što nam je i te kako prijalo. Sve na je oslovljavao po imenu i sa svakim je progovorio po neku rečenicu. Dešavalo se da po ispraćaju svetskih državnika ostanemo sa Titom u opuštenom ćaskanju… Po završetku snimanja filma "Bitka na Neretvi", pozvali su nas da sviramo na Brionima. Tako sam proveo tri dana u društvu čuvenih svetskih glumaca Ričarda Bartona, Elizabet Tejlor, Orsona Velsa, Jula Brinera, Sergeja Bondarčuka… Liz Tejlor je bila prava lepotica, a Barton neodoljivi šarmer. A sve te svetske zvezde bile su opčinjene Titom, koji ih je vešto zabavljao svojim dogodovštinama iz života.
 

BRANITELJI MOSTOVA 

– Posle Titove smrti politički puls onoga što se zvalo SFRJ, a što je nosilo prefiks bratski narodi, naglo se menjao. U vazduhu se osećala netrpeljivost! Nacionalno prestrojavanje je počelo, a Hrvati i Slovenci su u tome prednjačili. Početkom 90-ih godina svi narodi SFRJ su imali pravo na nacionalni identitet i patriotizam, samo Srbima je to bilo najstrože zabranjeno! To je bio povod da se osvestim i vratim srpskim korenima! Tako sam postao srpski patriota. Do 2002. godine nisam bio član ni jedne stranke, a onda kada sam video da sa DOS-om Srbija ide u propast, učlanio sam se u Srpsku radikalnu stranku i ne kajem se zbog te odluke! Nije sramota voleti i braniti svoju zemlju.

– U vreme ratnih zbivanja sam iz patriotskih razloga svirao na svim ratnim žarištima i to sa nekolicinom kolega, koji su imali hrabrosti za to. Svirali smo bez dinara nadoknade. Svojoj državi sam bio korisniji kao zabavljač, nego ratnik. Muka mi pripadne kada se setim NATO agresije i činjenice da je većina srpske estrade pobegla u Beč ili Budimpeštu, a kasnije su pričali kako su sve vreme NATO bombardovanja bili u Srbiji! Bilo je smešno i tužno dok su ti isti estradni kvazibranitelji mostova pevali u Beogradu, nestrpljivo gledajući na sat, kako bi što pre seli u auto i pobegli, pravac granica! U to vreme sam svirao na Kosovu i Metohiji, jer je tamo bilo najteže i najžešće! Sa mnom je tada išlo šest mojih drugara iz orkestra i nekoliko pevača. Moj orkestar i ja održali smo i koncert u Skoplju pred 100.000 ljudi, a po završetku smo mrtvački kovčeg na kome je bila zalepljena fotografija Bila Klintona bacili u Vardar i tako ga sahranili!
 

KOMŠIJA I ZATVOR

Rođendansa torta od kolega

 

– Spletom okolnosti, moj prvi komšija je bio jedan od najčasnijih srpskih oficira – general Ratko Mladić. Znao sam ga odranije, ali zbližili smo se kad se doselio u komšiluk, delio nas je samo zid. Družili smo se uz kaficu i razmenjivali mišljenje. Kada je preko noći general Mladić postao najtraženiji "terorista" sveta, čak traženiji i od Bin Ladena, nisam mogao da se odreknem sebe i da kažem kako ga ne znam. Kako da kažem da ne znam komšiju i prijatelja, kada sam ponosan što smo se družili. I danas se skoro svakog dana čujemo, zove me iz Sheveningena.
– Zbog Ratka Mladića su me privodili ovi naši iz policije. Šta će ljudi i oni misle isto što i ja, ali su radili svoj posao. Sramota je što bolesnog čoveka mrcvare u Haškom tribunalu. Srbija će se jednog dana stideti svojih vlasti. Kada su me priveli, rekao sam policiji da su mogli to i ranije da urade, i to ne samo zbog Ratka Mladića, već i zbog svih ostalih Srba utamničenih u Hagu, jer sam se sa svima njima družio! Ipak, general Mladić mi je najbliži srcu. I dalje me špijuniraju zbog njega, ali nemam problem sa tim, svojih prijatelja se ne odričem!