– To je bila moja muka kada sam 2003. godine u Novom Slankamenu otvorio ovu firmu. Ipak, već posle nekoliko meseci sam progovorio srpski, ali s nemačkim akcentom – kaže kroz smeh Sava.
Seća se kako se kao tinejdžer teško uklapao u nemački način života.
– Šest dana u nedelji sam radio u elektroradionici, učio se zanatu, a jednom mesečno sam išao u školu. Primao sam učeničku platu od 159 ondašnjih nemačkih maraka, koje su završavale kod mog oca – seća se Sava. – Ubijala me nostalgija za Beogradom i starim društvom, našim "slatkim" navikama da pozajmljujemo komšijinog fiću i vozikamo se po Zvezdari.
Onda je 1973. godine kada se vraćao s posla doživeo tešku saobraćajnu nesreću.
Gastarbajterski hleb– Otac je radio u državnoj firmi kao električar. Mama je šila kod kuće za beogradske dame. Međutim, kako je otac preko beogradske firme 1966. prvi put otišao u Nemačku, u gradić Biberahs i okusio gastarbajterski hleb, kada se vratio u Beograd, imao je samo jednu ideju – da svi porodično odemo u Biberah. Moj deda se tada strašno naljutio na sina koji ide u Nemačku da arbajtuje – priča Sava. |
– Ostao sam bez jednog bubrega i slezine. Tad sam otvorio neprofitni klub za svoje društvo u kome se slušala rok muzika i filozofiralo o (be)smislu života! Imao sam jedva 20 godina i ušao sam u svet profesionalnih kockara i živeo od kockarske sreće i umeća. Bavio sam se i slikarstvom, ali sam živeo na roditeljskom kazanu. Kad mi je nemački biro za zapošljavanje ukinuo materijalnu nadoknadu, čekao me je povratak u Srbiju. Tad sam se trgnuo, pronašao posao i ostao u Biberahu. Radio sam od najgore i najteže poslove u fabrici frižidera, ali plata je bila odlična. Tada sam naučio da poslovni deo života razlikujem od privatnog – kaže Sava, koji vredno radi punih 35 godina i od fizičkog radnika dogurao je do partnerskog odnosa sa nemačkom firmom.
– Zbog napornog posla i nedovoljno sna u 47. godini sam doživeo težak infarkt. Kada sam se oporavio, mučila me je dilema da li da se vratim na posao ili da prestanem da radim. U to vreme firma je bila u krizi, Filipinci i Kinezi su preuzimali primat, a ja se razboleo, pa nije ko imao da vodi posao. Otac i sin, vlasnici firme, redovno su me obilazili i ponudili mi da preuzmem jedan deo firme. U to vreme je to moglo da bude pogubno za moje zdravlje, pa se moja pokojna supruga Evelin pobunila. Ipak, odlučio sam da se vratim poslu i tada sam tragao za državama u kojima je radna snaga bila jeftinija. Obišao sam Bugarsku, Rumuniju i zemlje Balkana i 2003. godine sam došao i u Inđiju i shvatio da je Srbija ta zemlja koju tražim. Najpogodnija je za posao zbog jeftine radne snage. Tada sam jako loše govorio srpski, jer ga nisam koristio uopšte. Sve sam razumeo šta ljudi pričaju, ali nisam mogao da ga govorim, i to mi je bilo teško. Tako smo otvorili fabriku Propak koja ima dva vlasnika, jedan vlasnik je "Rajah Hobin Kunst", a drugi sam ja. U početku je bilo teško, ponedeljkom sam radio u Nemačkoj, u utorak sam već bio na aerodromu u Štutgartu i leteo za Beograd. U Inđiji sam ostajao do srede uveče, tako da sam u četvrtak leteo za Nemačku i tamo radio četvrtak i petak i opet sve ukrug – seća se Sava.
Danas ova srpsko-nemačka firma zapošljava 30 ljudi u Slankamenu.
– Radnici prosečne zarade oko 600 evra. Ali, to me nije amnestiralo državnog harača! Platio sam kaznu zato što nisam zaposlio nijedno invalidno lice. Ta kazna u Nemačkoj iznosi 150 evra, a u Srbiji je tri puta veća. Nelogično zar ne, pogotovo što u ovom kraju nema invalidnih ljudi na birou, pa se pitam da li ću svake godine po istom osnovu da plaćam kaznu – pita se Sava.
Azil za pse– Danas živim na relaciji južna Nemačka – Berlin – Novi Slankamen, i to funkcioniše. Zadovoljan sam, imam dva sina, 29-godišnjeg Sašu, koji živi u Francuskoj i tamo završava dokorat iz biologije, a mlađi sin, 25-godišnji Oliver, pomaže mi u vođenju firme. Inače, Oliver otvara azil za napuštene pse i mačke, tako da je krug naše fabrike pun napuštenih životinja – kaže Sava. |
