Studirala je slikarstvo u Školi za primenjene umetnosti u Frankfurtu, zatim je bila od 1969. do 1972. godine na Akademiji u Veneciji. Onda je otišla na slikarsku akademiju u Parizu. Živela je u Nemačkoj, Italiji, Francuskoj i Japanu, a neko kraće vreme je boravila i u Rusiji, Engleskoj i Sjedinjenim Američkim Državama. Njen muž dr Riođi Nakazato bio je dekan i predsednik Univerziteta Kidžoritzu u Tokiju.
Mirjanin fah su ulje, akrilik, tempera, gvaš, akvarel, ali ne zanemaruje ni crteže olovkom. U njenom radu ima i imaginarnih urbanih motiva, ali posebno mesto zauzimaju sećanja na Beograd… Ipak, više od dve decenije Mirjana je posvećena ćiriličnim slovima i arapskim brojevima. Mirjana je svoje ekspresionističko slovoljubve zasnovala na povezivanju sudbine prognanih Srba tokom poslednje dekade 20. veka. Tim pre što je i sama na sopstvenoj koži osetila svu surovu istoriju Balkana. Rođena je u izbegličkom logoru Italijana u Lici, okružena bodljikavom žicom, koju opet sluti…
OČEVA PUŠKA
– Rođena sam 1942. godine u Medaku, u italijanskom izbegličkom logoru, gde sam živela do desete godine, tako da je moj život nekako od dana rođenja predodređen za večitu borbu. Moj otac Savo bio je kraljev vojnik, ili kako su ih tada i danas nazivali – četnik. Divlja i neosvojiva kamenita Lika se ucrtala na karakter nas Ličana, pa smo po prirodi temperamentni i tvrdoglavi, čak kada to ide u korist naše štete. Valjda je zato i moj otac dobio epitet ličkog četnika, mada tako nešto u to vreme nije bilo poznato u rečniku naroda, dok se nisu pojavili pobednici – komunisti.
Nesiguran posao– Najveća griža savesti, koja će me pratiti do kraja života, jeste što je moja majka otišla na onaj svet nezadovoljna mnome. Ona je bila otresita i praktična Ličanka i kao takva nije mogla da se pomiri sa tim da se bavim nesigurnim poslom – slikarstvom. Zamerala mi je što se nisam udavala i rađala decu, ne shvatajući da su moje iluzije i maštarije bile drugačije od njenih. Mnoge teške reči, koje mi je izgovorila s najboljom namerom progutala sam i oprostila joj, ali ne znam da li je ona meni oprostila što nisam krenula onim putem, koji je ona ucrtala za mene. |
– Na početku Drugog svetskog rata Medačani nisu znali za komuniste. Narod se digao protiv okupatorske Nemačke. Kad su nemački tenkovi krenuli cestom koju je izgradio još Josif II, pukla je prva puška u Medačkom džepu. Bila je to puška moga oca. Ostali mu se samo pridružili u odbrani sela. Za partizane smo čuli tek kasnije. Nema časnog i poštenog Ličanina u komunistima!
– Na sopstvenoj koži su Maoduši osetili gnev komunista. Nije nas spaslo ni to što smo potomci Nikole Tesle. Naime, otac moje majke Sofije i otac Nikole Tesle su rođena braća. Po završetku rata moja sestra Milka je svog sina Savu kao bebu ostavila kod nas u Medaku, a ona se uputila u beli svet. Otišla je kod drugarice u Vršac, jer joj je našla posao. Time je počelo naše porodično iseljavanje iz Medaka. Moja druga sestra Marija je od mene bila starija 18 godina, pa se i ona uputila za Milkom u Vršac 1948. godine, a kasnije je dobila posao u Domu za nezbrinutu decu u Zvečanskoj i preselila se u jugoslovensku prestonicu. Posle nekog vremena majka Sofija je i mene kao desetogodišnju devojčicu poslala Mariji. Nije mogla da izađe na kraj sa mnom…
VO ZA DOČEK
– Ne znam koliko sam bila problematična, ali bila sam od malih nogu opčinjena bojama i crtanjem. Tako su počele moje i majčine nesuglasice. Moja majka, namučena duša, silom prilika je postala praktična, pa kad je videla da samo slikam u nemoći me poslala sestri Mariji u Beograd. Živele smo u naselju Marinkova bara. Majka se doselila u Beograd 1960. godine, a brat Miloš, četiri godine mlađi od mene, rastao je u Beogradu u domu.
– Kako smo živeli, koliko smo kroz život patili zbog četništva, najslikovitije govori poruka, koju nam je preko prijatelja poslao naš kum, čuveni komunistički general Milan Kuprešanin: "Za njih nema više pomoći! Trebalo bi da mi budu zahvalni što su uopšte živi." Čuveni komunista i lički general Đoko Jovanić, poznatiji u Medaku kao Đoko Banda, pobio je u našem selu najviđenije momke. Đoko je javio da dolazi u obilazak sela kako bi navodno, pomogao ljudima. Viđeniji momci, k’o od brega odvaljeni, ispekli u njegovu čast vola i spremili mu doček za pamćenje. I, ostalo je upamćeno, da ih je Đoko, kad se najeo i napio sa svojim komunistima – izrešetao! Istrebljivali su nas i komunisti Hrvati, ali perfidnije. Lukavo i decenijama su nas istrebljivali sve do "Oluje", kada su sve srpsko ubili ili puškama poterali s vekovnih kućnih pragova.
ROMSKA UTEHA
– Kad sam kao desetogodišnjakinja došla u Beograd, sve mi je bilo teško, ali najviše me pogađalo neprihvatanje i ismevanje školskih drugara, Beograđančića koji su malo pre mene sišli s neke planine. Sedela sam u magarećoj klupi sama. Nisam smela da otvorim usta, jer su me ismevali zbog akcenta. Zbog povlačenja u sebe i odbijanja da odgovaram, nastavnici su me proglasili glupom i retardiranom. Ja sam i dalje tvrdoglavo ćutala!
– Najbolja drugarica mi je bila Kaja, Romkinja, koja me je jedina razumela. Kod nje sam išla u kućne posete. I ona je živela u Marinkovoj bari, u malom zemljanom kućerku, u kome su svi sedeli na podu, na belim krparama. Sa njenim rođacima i njom sam prvi put otišla u Skadarliju gde je Kajin deda Mirko svirao violinu. Kad nisam bila sa Kajom, čitala sam knjige, što me je spaslo od prebacivanja u odeljenje za retardirane. Bila sam tada u sedmom razredu i spasao me školski bibliotekar Avramović. Pobunio se da me prebace u odeljenje za retardirane, rekavši da sam više knjiga pročitala od sve dece. Onda su me poslali kod psihologa i ispostavilo da imam natprosečno visok koeficijent inteligencije…
– Želela sam da idem u umetničku školu. Međutim, moja mama se usprotivila, a reč moje majke svi su morali da poštuju. Upisala sam se u Prvu ekonomsku, sreća u nesreći je što je mamin deda Nikola Tesla, koga su zvali Nikolica, znao nemački jezik i stalno je sa mnom razgovarao na nemačkom, tako da sam po završetku srednje škole otišla u Frankfurt 1964. godine i upisala visoku školu za umetnike.
KUĆNI PRITVOR
– Mnoge kolege s akademije nisu ni znale gde je Jugoslavija. U početku su svi bili ljubazni, ali na kraju školske godine direktor je određivao četiri studenta koji idu u Berlin na doškolovanje. Direktor Rupert je odredio mene i nekog Nemca i tada su nastali problemi. Pogrde na moj račun su pljuštale i odbila sam Berlin. Otišla sam u Italiju, u Milano, da u kolevci slikarstva saznam još neke slikarske tajne… Crtala sam i danju i noću, ali to me je skupo koštalo. Obolela sam od tuberkuloze, pa sam se tri godine lečila. Tada sam živela sa jednim bogatim, mladim biznismenom, Nemcem, ali bio je mnogo ljubomoran, pa sam na kraju završila u nekoj vrsti kućnog pritvora kod njegovih roditelja.
Srpska kuhinja– Moj suprug Riođina obožava pirinač. Sprema ga na bezbroj načina, mada se u našoj kući zna da kuvam ja! Danas je lako kuvati, sve se kupi već polupripremljeno i za spremanje jela je dovoljno pola sata. Riođinu se dopada naša srpska kuhinja, ali sam ja naklonjena talijanskim jelima. Sve u svemu naš život je romantičan, ali stvaran. |
– Kako god, stalno sam imala potrebu da izađem iz prosečnosti, ali fakat je da sam zbog izgleda u mladosti imala velikih problema… U Italiji upisujem postdiplomske studije i tamo sam magistrirala istoriju umetnosti. Početkom sedamdesetih živela sam na relaciji Milano-Pariz. Povremeno sam radila kao prevodilac, a i slikala sam za jednu Italijanku, koja je imala galeriju, i zarađivala pristojnu platu.
– Slučajnosti ne postoje, jer neka nevidljiva sila umeša svoje prste u naš život. Tako su i mene iznebuha pozvali zbog prevoda pesnika Zlatka Gorjana i zahvaljujući tom susretu, upoznala sam divnog Japanca, novinara koji se zvao Sato. Predložio mi je da pošaljem svoje slike njegovom prijatelju u Tokiju, koji drži galeriju. Poslala sam desetak crteža i posle godinu dana sam su mi tražili još slika. Odlučili su da organizuju moju prvu samostalnu izložbu. Tako je počelo moje novo životno poglavlje na relaciji Pariz-Tokio. Godine su prolazile, a ja sam postajala sve popularniji slikar u svetu. Tada sam već ušla u fazi jarkih boja i ćiriličnih slova. Valjda sam im zato i bila zanimljiva. Inače, u Pariz sam došla gonjena željom i namerom da naučim da slikam kao Matis. Velike želje malih umetnika…
JAPANSKO PROLEĆE
– Ljubavi u mom životu je bilo, ali sve emocije su ostale u senci slikarskih boja. Udala sam se početkom 2000. godine. Moj suprug dr Riođi Nakazato je bio dekan na japanskom Fakultetu umetnosti Kidžoritzu u Tokiju, a kasnije je postao i predsednik Univerziteta. To što potičemo iz različitih kultura i sredina, ali i što smo drugačijih mentalnih sklopova, ne sputava naš zajednički život. Ne znam čime sam zaslužila tog divnog čoveka. Kada smo u Evropi, živimo u mom ateljeu u Parizu ili u Beogradu. Kaže mi da ga podsećam na njegovu pokojnu majku Haru, a njeno ime znači "proleće". Ona me je takođe mnogo volela i podržavala i kako Japanci veruju u reinkarnaciju, ona je bila ubeđena da sam neki deo nje, zagubljen iz prošlih života. Kada je umrla, ostala sam iznenađena jer mi je ostavila svu ušteđevinu od 200.000 evra i mnoge svoje uspomene. Od mog supruga i njegove porodice sam mnogo toga naučila, od joge i meditacije do toga da ne dozvolim problemima da me slome…
– Kad slikam, ne pričam i moj suprug to odlično razume. Beograd ga je opčinio baš kao i obični ljudi koje je svakodnevno sretao po parkovima ili pijacama. On i te kako razume nevolju u kojoj se nalazi srpski narod i pokušava da pomogne koliko god može. Naš zajednički život je jednostavan, ali zanimljiv. Kažu, čovek dok je mlad pun je ideala i želja, a s godinama ga sustižu razne dileme i predrasude. Srećom, želje me nisu napustile, a predrasude me je još nisu sustigle. Valjda je za to zaslužno slikarstvo jer boje nam ne dozvoljavaju da ostarimo duhom.
