Kako sam pobedio ratove

Sa decomna aerodromu "Nikola Tesla" u Surčinu pre poletanja u Kampalu

 

Skitnici u polju vetar je najlepša muzika, kaže ovaj nepopravljivi optimista i borac po zanimanju. Imao je puno ljubavi u životu, a sve su ga žene ostavile, ali je i danas voljen. Neke su po odlasku rekle da su prevarene jer je hirurgija njegova najveća ljubav. Možda su bile i u pravu. Dušan Spasić je ostao veran hirurgiji, a i ona njemu. Lekari su mu bili i roditelji, a i deca su mu kolege. Sin je diplomirao medicinu i sada je doktor na stažu a ćerka završava medicinu.
I danas Dušan svira gitaru, što njegov otac nikako nije voleo, jer je rok smatrao dekadentnim. I dok su mnogi u Afriku kretali sa puškom na ramenu, om je krenuo sa gitarom. Trenutno radi u Ugandi, u engleskoj bolnici, čiji je vlasnik Robin Odong, koji živi u Londonu, a rodom je iz Ugande. Veliki je dobrotvor svog naroda i ovo je druga bolnica koja će biti otvorena u prestonici Kampali. Prva je u Guli. Dušan je šef hirurgije sa zadatkom da organizuje odeljenje, a uporedo volontira u univerzitetskoj bolnici Molago da bi dobio licencu.
Želja mu je da završi karijeru kao lekar na brodu, da oplovi svet i u svakoj luci u koju uplovi živi kao njeni žitelji.

Lekarske seobe
– Rođen sam 28. januara 1958. godine u Surdulici, gde su moji roditelji došli da rade kao lekari. Sestra je starija i rođena je u Vranju dok su otac i majka stažirali. Moje odrastanje često su određivale potrebe službe mojih roditelja. Imao sam dve godine kad smo se preselili u Beograd, gde otac specijalizira internu medicinu, a majka pedijatriju. U Beogradu polazim u prvi razred osnovne škole, ali sa stažom od jednog meseca. Već u oktobru vraćamo se u Surdulicu, gde završavam osnovnu školu. Gimnaziju sam završio u Vladičinom Hanu i prelazio svakog dana 20 km.
– Vaspitavali su me strogo, u krutom patrijarhalnom ramu građanske porodice. Odrastao sam sa kućnim pomoćnicama koje su sve naloge mojih roditelja vezanih za obrazovanje i vaspitanje sprovodile u delo, te sam im na tome danas zahvalan. Roditelji su dosta radili tako da su nas viđali uglavnom kada spavamo. Srećan sam bio kada bismo svi bili na okupu.

Dušan sa sinom u operacionoj sali u Beogradu

– Kao dete bio sam sklon majstorisanju – rastavljanju i sastavljanju svakojakih predmeta, a ni razni kućni pokusi nisu mi bili strani. Voleo sam da čitam pa mi se nekad čini da je sva naša velika kućna biblioteka preseljena u moju glavu. U pubertetu sam se zanimao i muzikom. Počeo sam da sviram gitaru kao samouk, a kasnije sam često dosađivao kafanskim muzičarima da mi otkriju koju bravuru. Imao sam i svoj bend gde sam svirao bas gitaru a na fakultetu sam svirao u KUD "Mika Mitrović Jarac".
– Kao i svako dete sam hteo da budem pilot. Kasnije sam ozbiljno razmišljao o arhitekturi. Ali, sve moje planove je rasturila jedan porodična večera. Te 1968. godine u Surdulici su se otvarala odeljenja hirurgije i ginekologije a moj otac je tu svoju ideju sprovodio u delo. U našu kuću došao je na večeru hirurg sa Prve hirurške, Miodrag-Mija Milenković. On je imao čast da bude prvi hirurg koji je trebalo da stavi na noge hirurgiju. Na toj večeri sam, sedeći krišom ispod stola, video da moj otac gleda širom otvorenih očiju dr Milenkovića. Kako mi je otac najveći idol u životu, ja pomislim – ma biću i ja hirurg čim su oni toliko veliki u očima moga oca. Imao sam i čast da me doktor Milenković uvede prvi u operacionu salu kao studenta medicine… Bio sam i jedan od retkih hirurga kome je poverio svoje bivše pacijente, prijatelje i rođake da ih lečim.

Hirurški čiča
– Medicinski fakultet u Beogradu upisao sam 1976. godine i tako po drugi put osvajam Beograd. Diplomirao sam 1982. godine. Kao student medicine poslednje dve godine studija dobrovoljno sam provodio na Drugoj hirurškoj klinici. Svake pete noći sam bio dopunski član dežurne hirurške ekipe i posle kao vojnik koristio sam izlaske za bolnička dežurstva. Bio sam u školi rezervnih oficira i spoznao kako funkcioniše država. Politika mi je postala jasnija što je doprinelo da se njome

Uživa u kuvanju

nikada ne bavim.
– Kada sam diplomirao, sedam dana sam bio bez posla! Protiv volje svoga oca vratio sam se u Surdulicu da bih postao lekar sekundarac na hirurškom odeljenju Zdravstvenog centra "Milentije Popović". Radio sam mnogo, jednom sedam dana nisam stigao da odem do kuće. Otac mi je dovodio decu da ih vidim. To je primetila jedna baka te se u viziti odvažila da me nešto pita: "Doktorče, smem li da te pitam
nešto? Ma od koje si ti napraven?" Ja sam joj odgovorio.
" Isto kao i vi, od seksa." Ona će na to: "Kuku, što mi reče, a ja sam mislila da si od železo napraven."
– Krajem 1992. zaposlio sam se u Urgentnom centru Kliničkog centra Srbije. Beograd mi je kao hirurgu dao velike učitelje u velikoj školi. Dosad sam operisao nekoliko hiljada pacijenata, iškolovao četiri hirurga, unapredio i modernizovao hiruršku službu jer većinu vremena bio sam hirurg i načelnik hirurškog odeljenja. Tu sam proveo 22 godine i stekao status "hiruškog čiče" te nisam dr Spasić nego Čika Spale, to je za mene najveća titula koju su mi dodelili mladi doktori. Trenutno sam na neplaćenom odsustvu. U statusu sam savetnika generalnog direktora za urgentnu hirurgiju.
– Operisao sam narod, ranjene vojnike 90-ih godina, žrtve nasilja u poratnim vremenima, žrtve saobraćajnih nesreća, stradale od zaostale municije… Nažalost, pripadao sam generaciji ratnih hirurga, hirurga za masovne nesreće i elementarne katastrofe. Malo se pisalo o nama u vreme ratnih dejstava, ali ipak ne mogu a da ne kažem da smo lečili oko 4.500 ranjenika. Zato sam magistrirao i doktorirao iz oblasti ratne hirurgije i postao jedan od retkih subspecijalista urgentne hirurgije. Jedino sam siguran da u Srbiji makar hirurgija valja.

Ubiće te struja
– Sav besmisao rata se video kod nas u Urgentnom centru. Mladi ljudi, u najboljim godinama, a život im uništen. Sve su majke plakale tada, i naše, i one sa protivničke strane. Onda čovek shvati koliko je u ratu hirurgija lepa jer su jedini pobednici u ratu hirurzi. Lečili smo bez razlike srpske vojnike, zenge, Bošnjake, Albance. Jednog trenutka Urgentni centar je bio Jugoslavija u malom. Ona je bila ujedinjena samo u bolnici. Sećam se kako je dolazio princ Tomislav Karađorđević u obilazak ranjenika i i doneo jednom na poklon televizor. On je ustao i stao na jednu nogu, koja mu je ostala, da zahvali princu.

Grad Žmelj u Libiji

 

– Ni bombardovanje nas nije mimoišlo. Sedeli smo u bolnici i večerali kad ugledasmo neverovatnu scenu – raketa tomahavk prolazi Ulicom kneza Miloša! Odjednom nestaje program na televiziji i mi svi poskakasmo i pravac prijem. Stižu povređeni, svi prekriveni sitnom prašinom kao ulepljeni. Začas se napunio Urgentni centar, posla preko glave. Šef dežurne ekipe upita ko će ići u Aberdarevu da oslobodi jednog povređenog iz ruševina RTS-a i ja se javim. Anesteziolog, anestetičarka, mlađi specijalizant hirurgije i ja. Zatekli smo užas! Čovek visi na jednoj nozi između dve betonske ploče, druge nema. Prišli smo i uradili tu herojsku operaciju, prvi put na terenu. Nisam video kako testera ide preko strujnih kablova dok sam sekao nogu, težak mrak se spustio. Vatrogasac viče: "Ubiće te struja!" Sjatila se gomila radoznalog sveta… Sećam se samo svetleće prašine koja je padala po nama i glasa jednog oficira koji je razjurivao radoznale iz opasne zone.
– U ratno vreme rastao je i kriminal. U bolnicu su svake noći stizale žrtve raznoraznih obračuna, što kriminalaca, što slučajnih prolaznika. To je posebna klijentela, sa posebnim prohtevima, sa pratnjom policije, sa posetama iz visokih krugova politike, policije, kriminala. Šta su ti ljudi radili, pojma nemam. Bilo je tu mnogo čudnih stvari za koje se nisam nikada interesovao. Za neke su ulazili u salu sa kalašnjikovima uperenim u nas. Uglavnom smo odahnuli posle akcije Sablja kada je pucnjava odjedanput prestala. Tada je proradio nož.

Pegla na ćumur
– U Libiju sam otišao juna prošle godine i radio u bolnici u Žmelju, gradiću blizu tuniske granice. Libija je posle Gadafija postala zemlja bezvlašća, kriminala, nelegalne trgovine drogom, belim robljem, oružjem, alkoholom. Običan narod se našao u grotlu svetske politike. Odlazio sam na njihove svadbe i verske praznike. Upoznao sam većinu ljudi u Žmelju, nepismene koji govore nekoliko jezika, ljude koji su velike škole završili na najprestižnijim univerzitetima po belom svetu.

Trenuci predaha u Libiji

 

Neobjavljeni policijski čas je počinjao sa prvim mrakom pa sve do jutra. U bolnici se često pucalo i neretko smo radili pod nišanom porodice i prijatelja pacijenata. Na odeljenju intenzivne nege iz osvete su ubili dva pacijenta odmah po mom dolasku. Kalašnjikov je obeležio i ovaj period mog hirurškog života kao i u doba ratova bivšoj Jugoslaviji. Namenili su mi mesto šefa hirurgije, ali sam prihvatio poziv za Kampalu. Žao mi je libijskog naroda kome sudbinu kroje drugi, a koga oni prihvate taj je stvarno hadžija. I dan-danas moj veliki libijski prijatelj Mustafa Bahdadi Sola često pozove da me podseti da me mesto čeka.
– Uganda je zemlja zelenila i crvene prašine gde vlada večito proleće. Puno afričkog šarenila i kontrasta u najcrnjoj Africi. Kampala je prestonica i na samom je Viktorijinom jezeru, koje je drugo po veličini na svetu. Narod je pitom i dobronameran, a grad pun kontrasta. U nekim kvartovima nižu se engleske zgrade i travnjaci, u drugim moderne građevine od stakla i betona, a onda odjednom prašnjavi put i naselje sa kućicama sklepanim od dasaka, gde svako nešto prodaje, uglavnom voće, povrće ili jezersku ribu. Svežu, dimljenu,
sušenu. Najpoznatija je tilapija, slična našem šaranu. Sve radi non-stop, struje nema, a kuva se i pegla na ćumur.

Život dežurstva
– Hirurgijom se bavim od studentskih dana i otad prođoše 33 godine. Osetio sam ukus
hirurške pobede i hirurškog poraza. Kako se sve dobro zaboravlja, a pamti samo poslednja izgubljena bitka. Hirurgu ne sude sudovi, sude mu ljudi. Smrt je ta koja determiniše hiruršku slavu i zaborav. Ipak, hirurgija je borba, večita bitka. Život mi je to pokazao i kao pacijentu kada su me u život vraćali kardiohirurzi, ortopedi. Tako sam se kompletirao kao hirurg te sad i sit gladnom verujem.
– Izgubio sam puno toga baveći se hirurgijom. Nisam video kako su mi deca porasla. Nijedan dečji rođendan nisam uspeo da proslavim sa njima. U Beogradu sam godišnje zbog dežurstava po dva meseca spavao u Urgentnom centru, jer jedno traje 24 sata. Posle dežurstava sam retko odlazio odmah kući jer sam imao obaveza na redovnom operativnom programu. Nikad po završetku radnog vremena kući. Na mnoge praznike nisam mogao do mojih roditelja i prijatelja, nisam stizao ni na dobro, ni na zlo, uvek sam nekako radio. Dva braka nisam uspeo da sačuvam verovatno i zbog drugih stvari, ali je jedna činjenica tačna, jedan je uvek falio. U prvom braku nedostajali su i muž i žena, jer je moja prva žena bila neurohirurg, pa je brak nestao brzo kao mehur od sapunice.