Privatna arhiva
Iskušenje i otrežnjenje: Branko Čolić

Protonamesnik Branko Čolić, paroh Hrama Pokrova Presvete Bogorodice u Valjevu jedan je od prvih obolelih, ali i izlečenih sveštenika SPC od COVID-19 virusa. Oboleo je zajedno sa episkopom valjevskim Milutinom i još jednim kolegom krajem marta.

Nažalost, vladika Milutin je prvi crkveni velikodostojnik koji je preminuo, a otac Branko u razgovoru za “Vesti” prenosi svoje iskustvo o borbi s ovom bolešć, ali i odgovara na optužbe da je upravo valjevsko sveštenstvo bilo krivo za pandemiju u ovom gradu.

Preboleli ste teži oblik infekcije virusom COVID-19 . Kako se može opisati takvo iskustvo?

– Najkraće rečeno, potpuna nemoć, izazvana veoma visokom temperaturom, jaki bolovi u celom telu i nedostatak daha su najkraći opis stanja u kojem sam bio. No, nije to najjače iskustvo. Možda će mnogima ovo zvučati potpuno besmisleno, ali svaki put kada se čovek suoči sa mogućim krajem svoga života, sve jasnije počne da sagledava. Jednostavno, mnogo toga što nam zaokuplja pažnju, crpi snagu i oduzima dragoceno vreme, potpuno je ništavno i bespotrebno. Od ove bolesti stradaju i najbogatiji i najsiromašniji. Osećanje potpune nemoći čoveku može mnogo da pomogne da shvati da ne može niko da mu pomogne osim Jedinoga koji to može.

Kako neko verujući, a posebno sveštenik, razmišlja posle svega proživljenog?

– Korona je veliko iskušenje. Kada čovek prolazi kroz takvo iskušenje, shvati ništavnost svega onoga čime se opterećuje, a sada kada je sve ovo prošlo, blagodarnost Bogu i radost za svaki sledeći dan života su razmišljanja i osećanja koja preovladavaju.

Šta nam je to ova pandemija poručila?

– Možda sve ovo treba da bude jedno veliko otrežnjenje, prvenstveno nama koji pripadamo jerarhiji. Svetu je potreban Hristos, on je isti i danas i juče i sutra, a naša misija je da njega svedočimo i da svet privedemo njemu. Sveti vladika Nikolaj je jednom prilikom rekao: “Posle moga školovanja u Engleskoj mogao sam i ja započeti neki svoj filosofski sistem. Ali, čemu sve to? Da negde u istoriji filosofije bude spomenut Nikolaj Lelićanin malim slovima. Okretoh se ja narodu i Istini. Hvala Bogu, nisam pogrešio”. Veoma vredna pouka za nas. Mislim da nam se ovim dešava pre svega Božja milost da bismo videli gde smo, koliko smo čvrsti, da bismo prerasporedili svoje prioritete. Verujem da su to mnogi uspeli da shvate. Nije važno ono što ćemo da pokažemo spolja, nego naš odnos, pre svega, prema Bogu. Ako se prema njemu budemo postavili onako kako bi trebalo i potrudili se da mu služimo, onda ćemo biti istinski slobodni. Ne verujem da će biti većih stradanja, ali ako se budemo udaljavali od Boga, onda nam može biti gore. Što se više udaljavamo od izvora života, života je sve manje.

Sem vas, oboleo je i episkop valjevski, vladika Milutin. On je nažalost preminuo. Bili ste sa njim u istoj bolnici u Beogradu do poslednjeg trenutka?

– Njegovo upokojenje je za sve nas veliki gubitak. Slobodno mogu reći da je bio istinski otac majčinske ljubavi svima nama. Svedočim, prema rečima onih koji su poslednje dane proveli s njim u bolnici, da kod njega ni jednog jedinog trenutka nije bilo straha od smrti. Spreman je stao pred Boga.

Čuli ste tvrdnje da je valjevsko sveštenstvo krivo za širenje zaraze u ovom gradu. Pominju se neki sveštenici ili vernici iz Italije, ali i liturgije koje ste obavljali mimo preporuka?

– Ne bih ulazio u razloge onih koji su u javnost izašli sa takvim tvrdnjama, ali istine radi, one su potpuno neosnovane. U Valjevsku eparhiju i kod blaženopočivšeg episkopa Milutina, nikada, naglašavam nikada, nije došla bilo kakva delegacija iz Italije ili da je bilo ko od nas sveštenika tamo išao, ili bilo gde drugde, gde su bila žarišta virusa.

Kome je onda bilo u interesu da širi takve priče i kako biste ih najbolje osporili?

– O tome Bog neka sudi. Što se tiče osporavanja, dovoljno je pomenuti da je kroz Hram Pokrova Presvete Bogorodice u Valjevu, dakle crkve u kojoj služim, samo u petak, subotu (Teodorova subota) i nedelju (Nedelja pravoslavlja), prošlo više od 5.000 ljudi. Svi oni su se pričestili Telom i Krvlju gospoda Hrista, i da je tu postojala bilo kakva mogućnost zaraze, ili da se neko zarazio, slika Valjeva bi bila mnogo drugačija. Broj onih koji su se pričestili je mnogo veći od pomenutog, jer u Valjevu ima još tri crkve.

Nedavno ste izjavili da živimo u vremenu u kome se vodi “rat za dušu”. Ko i kako vodi taj rat?

– Hristos je rekao da nije došao da donese mir, nego mač, sredstvo kojim treba da se izborimo sa svim što nas odvaja od Njega, nas samih i naših bližnjih. Hrišćansvo nije religija konformizma, naprotiv, mi imamo stalni sukob sa svetom, a kad to kažem mislim na duh ovog sveta. Sada Crkva doživljava gonjenje, surovije od mnogih pre. U vreme kada su palili crkve, ubijali episkope i sveštenike, a narod tukli, niko se nije ismevao i izrugivao na načine na koje to čine danas. Oni koji su slabi u veri pokleknuće zbog straha da ne budu žigosani i okaraktrisani kao “zaostali”. Ali, pretpostavljam da će ogromna većina ostati i postati još čvršća. Na sceni je najperfidnija strategija. Zaista se ispunjavaju Hristove reči: “Ne bojte se onih koji ubijaju telo, nego onog koji ubija dušu”. Najpre se ljudi raslabe sadržajima koji su potpuno nedolični ljudskom dostojanstvu, skaradnim rijaliti programima, da se ne bi bavili onim što je od suštinske važnosti za ovaj, a posebno Večni život, a onda na sve dodaju i strah. Ali, kako kaže otac Mihailo Jovanjski, naše korenje nije na zemlji, nego na nebesima, a oni tamo ne mogu da stignu.

Infektivna klinika svetao primer

Slažete li se sa ocenom da su zdravstveni radnici heroji borbe protiv pandemije?

– Apsolutno! Svetao primer su svi iz Infektivne klinike u Beogradu, koji su pored izuzetnog profesionalizma pokazali i onu ljudsku stranu koja je za bolesnog čoveka jednako važna. Ovo posebno naglašavam jer sam bio u prvih 50 koji su oboleli od virusa COVID-19, a to je period kada je sam proces prenošenja i lečenja virusa bio potpuna nepoznanica. Na nas obolele su, najblaže rečeno, mnogi gledali kao na gubave. To sa zaposlenima u Infektivnoj klinici nikada nije bio slučaj. Svima im od Boga želim svako dobro.

Zlonamerne tvrdnje

Kako komentarišete tvrdnje da se Srpska crkva nije odgovorno ponašala tokom pandemije?

– To su potpuno zlonamerne tvrdnje. Srpska crkva je pokazala veoma visok stepen odgovornosti, poštovanjem zakona i propisa svih država sveta u kojima bitiše. Dovoljno je pogledati saopštenja Svetog Sinoda i eparhijskih arhijereja širom sveta.

Molitva, post i pokajanje

Kako običan čovek da se snađe u ovoj kakofoniji raznih poruka i obećanja?

– Hristos nam je u Svojoj Crkvi ostavio sredstva čijim korišćenjem ćemo lako prepoznavati “duhove” i od koga dolaze. To su molitva, post i pokajanje. Koristeći ih svaki čovek će prvo otvoriti svoje duhovne oči, proputiti stazu od Boga k sebi, i tako će lako razlučiti šta treba da prihvati. Na taj način beznađe, strah i hladnoću će zameniti prava osećanja, vera, nada i ljubav u jedinoga Hrista.

Srbi su se tokom vanrednog stanja više bunili što ne mogu na prvomajski uranak nego na liturgiju za Vaskrs. I taj podatak nešto govori, zar ne?

– Ne bih se složio sa tom konstatacijom. Mnogo je Srba koji se osećaju, možda ću upotrebiti grubu reč, iznevereno, jer nisu bili na Vaskršnjoj liturgiji i pričestili se.

U postelji 15 dana

Da li ste saznali ili naslućujete kako ste oboleli?

– Tim pitanjem se nisam ni jednog jedinog trenutka bavio. Siguran sam da niko nije imao nameru da mene ili bilo koga drugog zarazi. Blagodaran sam Bogu, što se niko od mene nije zarazio, a tih dana, uostalom kao i svakog dana, bio sam u kontaktu sa velikim brojem ljudi. U bolnici, odnosno bolnicama, sam proveo ukupno 15 dana. Prvo sam bio u Infektivnoj klinici KCS gde su mi za nekoliko dana stabilizovali zdravstveno stanje, zatim u bolnici “Dragiša Mišović” na daljem oporavku, a u privremenoj bolnici Sajam sam dočekao negativne nalaze dva brisa, i otpuštanje kući sa merom samoizolacije u trajanju od 28 dana.