U drugoj polovini 1998. godine intenzivirani su pritisci na Srbiju, a istovremeno dolazi i do bitnih kadrovskih promena unutar srpskih i jugoslovenskih službi bezbednosti.
Najpre je, u oktobru te godine smenjen dotadašnji načelnik Državne bezbednosti Jovica Stanišić, a nedugo zatim i načelnik Generalštaba VJ, general Momčilo Perišić. On je 2002. godine uhapšen i optužen da je američkom diplomati predavao vojne tajne. Prema tvrdnji Gorana Pajića u knjizi “Slobodan Milošević – Neka druga priča”, državni vrh Jugoslavije i Srbije je to znao tri godine ranije zbog čega je Perišić i smenjen sa dužnosti načelnika Generalštaba.
“Nekoliko dana pred smenu generala Perišića, radio sam dnevnu smenu u rezidenciji. Mislim da vrlo malo ljudi zna ovo što ću sada napisati. Predsednik me pozvao i rekao doći će general-pukovnik Ljubiša Veličković, komandant RV i PVO VJ, te da mu javim kad bude ušao u krug rezidencije. General je vrlo brzo stigao. Videlo se po njemu na ulazu u rezidenciju da je uzbuđen. Nosio je fasciklu punu papira. Predsednik ga je dočekao na ulazu u kabinet, ušli su, vrata su ostala otvorena, razgovarali su pet minuta kad sam čuo povišen glas predsednika:
– Zar je moguće da mi to tek sad donosite, obaveštavate me.
– Predsedniče, i ja sam to skoro saznao – odgovorio je general i nastavio da pokazuje papire.
– Ne mogu da verujem da mi je čovek radio iza leđa – kazao je Milošević, pa se opet obratio Veličkoviću:
– Šta je sa obaveštajnom i kontraobaveštajnom službom? Što me ranije nisu obavestili?
A general je koliko se sećam rekao:
– Operativci su bili u strahu, nisu znali ko je sve umešan i ovo su mi dali van hijerarhijskog znanja.”
Posle toga Milošević je tražio da general Perišić hitno dođe, a Pajiću je rekao da Veličkovića odvede u neku od prostorija kako ga Perišić ne bi video kada stigne.
“Generala Veličkovića sam smestio u prostoriju gde je predsednik obično primao goste. Kad se uđe na glavna vrata ide se u veliki salon iz kog ima ulaz levo u manji salon za prijeme, gde sam ga smestio tako da se ne vidi iz velikog salona. Posle pet do deset minuta stigao je general Perišić, uveo sam ga u kabinet, zatvorio vrata za sobom. Prvih nekoliko minuta je bilo tiho, a onda se čuo predsednikov glas gde je povisio ton.
– Ovo što si radio, ne znam kako da opišem, bićeš smenjen napusti kabinet.
Otvaraju se vrata predsednik kaže:
– Isprati gosta.
Već se nalaze u salonu. Perišić počinje da moli da ga ne smenjuje. Predsednik mu kaže:
– Slušaš li ti sebe? Molim te Gorane isprati gosta.
Ja sam ispratio generala Perišića kad sam ušao u rezidenciju i zatvorio vrata predsednik je bio na vratima kabineta i rekao mi:
– Dovedi generala Veličkovića.
Ja sam generala uputio ka kabinetu, gde je on ušao i još petnaest minuta razgovarao sa predsednikom.
Predsednik ga je pitao:
– Koliko dugo sarađuje sa Amerikancima i NATO?
General Veličković mu je odgovorio:
– Nekoliko godina.
Predsednik mu na to reče:
– Pa mi smo sve vreme znači bili u zabludi, oni su pripremali podatke sa terena na Kosovu, a Perišić to meni referisao.
General Veličković je odgovorio:
– Tako nekako!
Predsednik je konstatovao:
– Sve nam se radilo iza leđa.”
“Pomilovanje”, pa nož u leđa
Čim su iz Belog dvora otišli i general Perišić, ali i general Veličković, Slobodan Milošević je sazvao sastanak na koji su došli njegovi najbliži saradnici.
“Ne bih da pominjem sada imena jer su neki trenutno u Hagu, a neki i dalje rade u Srbiji. Predsednik im je predočio šta se desilo. Nakon njegovog izlaganja većina njih je predsedniku rekla:
– Predsedniče, da ga ražalujemo da mu se sudi zbog izdaje?”
Ustao je gospodin koga je predsednik izuzetno cenio i poštovao, isto to rekao. Na šta je predsednik odgovorio:
– Ne, napisaće mu se rešenje za mesto savetnika predsednika vlade SRJ Momira Bulatovića.
Nastala je tišina, shvatio sam da ne mogu da veruju šta je predsednik rekao.
Četiri dana kasnije, u mojoj dnevnoj smeni predsednik se spremao na put u unutrašnjost Srbije. Negde na ulaznim vratima, u trenutku kad se predsednik spremao da izađe, dobijam telefonski poziv lokalom od kolege, da je general Perišić na ulaznoj kapiji. Obaveštavam predsednika, on mi kaže:
– Neka uđe.
On ga dočekuje u hodniku, na izlazu ispred rezidencije. Ispred rezidencije stoje vozila spremna za polazak. Toliko je mučna scena bila da se to ne može opisati. Predsednik izlazi iz kola, dolazi do stepeništa na izlazu iz zgrade, za njim ide Perišić i moljaka da ga ne smeni.
Predsednik se okreće i kaže:
– Perišiću, nemoj više da se ponižavaš, znaš šta si uradio dobro si prošao.
Dodao je još:
– Ispratite gosta, žurim na put.
Kasnije se ispostavilo da su njegovi saradnici bili u pravu kad su predsedniku rekli: “Zabiće vam on nož u leđa opet.”
Kasnije, Perišić je bio svedok na suđenju protiv predsednika Miloševića u Hagu. Toliko o nama kao narodu.”
Babićevi provodi po Beogradu
Slobodan Milošević je mnoge strane i domaće delegacije primao u vojnom objektu u Dobanovcima.
Goran Pajić prepričava detalj kada su i on, ali i međunarodni pregovarači morali da čekaju Milana Babića, tadašnjeg predsednika Republike Srpske Krajine samo zato što se on sa saradnicima noć ranije zapio u nekoj od beogradskih kafana.
“Jednom smo došli rano ujutru, pošto su Dejvid Oven i Torvald Stoltenberg došli rano na sastanak, a trebalo je da bude takođe i Milan Babić. Nažalost morali smo da čekamo Milana Babića, jer je kasnio. Kasnije smo saznali da obezbeđenje koje je išlo po njega u jedan hotel, gde je bio smešten, nije moglo odmah da ga nađe zato što je sa svojim saradnicima veče pre toga izašao da se malo provede. Malo duže su se zadržali i pili, tako da ujutru nisu mogli da ustanu na vreme. Predsednik je bio nervozan jer nikako da stignu, a diplomate su se uznemirile, sastanak je kasnio. Posle dva sata su ih dovezli, a predsednik pitao:
– Babiću, gde ste? Kakvo je to nepoštovanje gostiju?
On nije ništa odgovorio na to. Posle smo saznali da su se provodili celu noć po Beogradu.”
SUTRA: Kako sam čuvao Miloševića (10): 5. oktobar je bio izdaja
