Ministar spoljnih poslova privremenih organa na Kosovu Bedžet Pacoli ne važi samo za jednog od najbogatijih ljudi u južnoj srpskoj pokrajini, već i za političara od uticaja među Albancima.
Pacoli je u jednom od intervjua potvrdio da je razgovarao sa Miloševićem, ali Goran Pajić otkriva da je do sastanka došlo 1998. godine na jednoj tajnoj lokaciji u blizini muzeja “25. maj” kako bi se smirile tenzije na Kosmetu.
Nadjačali Tači i Haradinaj
“Gospodina Pacolija je tajno dovela naša obaveštajna služba u autu sa zatamnjenim staklima. Sastanak jeste trajao malo duže nego što je to uobičajeno. Gospodin Pacoli u tom intervjuu pominje da se razgovaralo o tome da ne bude nasilja na Kosovu. Tu je rekao istinu, međutim, u tom intervjuu koji sam video on pominje da je Milošević nudio neke opcije oko situacije na Kosovu.
Istina je da je sastanak inicirao predsednik Milošević, preko naših službi. Gospodin je prihvatio da dođe. Predsednik Milošević je znao da gospodin Pacoli ima veliki uticaj na albansko stanovništvo na Kosovu, a u tom periodu je došlo do eskalacije terorizma na Kosovu. Posle sastanka smo saznali da je predsednik Milošević tražio od gospodina Pacolija da ode na teritoriju Kosova i pokuša da smiri sve veće tenzije i terorističke napade na vojsku, policiju i građane Kosova. To je bila glavna tema razgovora. Na žalost, gospodin Pacoli sad zloupotrebljava činjenicu da druga strana nije među živima i piše ono što njemu odgovara.”
Šta je zapravo bila suština tih razgovora Milošević je kazao jednom od svojih saradnika nekoliko meseci kasnije.
“Nažalost, stigle su loše vesti od gospodina koji je bio na sastanku. Poslao je poruku da nije u mogućnosti da utiče na albansko stanovništvo i na teroriste koji su predvodili Hašim Tači i Ramuš Haradinaj i da će biti još više eskalacija sukoba i da će doći do rata. Da su pojedine zapadne zemlje na čelu sa Amerikom stavile pod kontrolu sve terorističke grupe na teritoriji Kosova i da je propaganda toliko jaka da ne može ništa da učini.”
Anegdota sa Ivanićem
Ali, Milošević se u to vreme sastajao i sa predstavnicima Srba iz Republike Srpske, a Pajić opisuje anegdotu sa nekadašnjim premijerom RS Mladenom Ivanićem.
“U jesen 1998. godine bio sam na radnom mestu, u dnevnoj smeni u rezidenciji. Stigao mi je poziv od kolege iz centra veze da je na ulazu u krug rezidencije stigao auto sa dva gosta. Rekao mi je ime i prezime jednog našeg uglednog profesora, a drugi gost je tada nepoznato ime široj javnosti, doktor ekonomskih nauka Mladen Ivanić iz Republike Srpske. Kolega ih je pustio u krug i ja sam ih sačekao na ulazu u rezidenciju.
Predsednika sam obavestio da su stigli gosti, rekao mi je da ih uvedem u salu. Već na stepeništu, na ulazu u rezidenciju, primetio sam da se gospodin Mladen Ivanić snebiva, kao da nešto hoće da me pita. Pitao sam ga:
– Izvolite, gospodine Ivaniću, hoćete nešto da pitate?
– Ja se izvinjavam, da li mogu negde da operem cipele, malo su mi prljave?
– Može, nema problema. Evo, ovde kad se uđe u rezidenciju ima toalet, slobodno uđite i operite cipele.
Gosti su se kod Miloševića zadržali oko sat vremena, a onda je Milošević od svog obezbeđenja zatražio da ih odvezu do Državne bezbednosti gde će održati drugi sastanak.
“Koliko se sećam, vrlo brzo posle toga 1999. gospodin Mladen Ivanić je osnovao Partiju demokratskog progresa, a 2001. godine bio je i premijer.”
Zanimljivo je da je nekoliko sati pošto je Ivanić otišao, kod Miloševića došao Milorad Dodik, u to vreme premijer Srpske.
Uzbuna zbog “krtice”
Kada je 1997. godine Slobodan Milošević izabran za predsednika SRJ po automatizmu se preselio na svoje novo radno mesto – Beli dvor, a ubrzo je shvatio da mu nestaju neka poverljiva dokumenta. To je bio znak da njegovo obezbeđenje podigne “stepen borbene gotovosti”.
“Vrlo brzo je predsednik posumnjao da mu iz kabineta nedostaju neka dokumenta, da se u javnosti pojavljuju stvari koje ne bi trebalo, a po prirodi posla mali broj ljudi zna.
Traženo je da se preduzmu maksimalne bezbednosti. Tako je naloženo da nikom nije dozvoljeno da ulazi u kabinet bez prisustva radnika bezbednosti. Isto tako i na spratu u njihovim privatnim odajama. Kontrola ulaska i izlaska svih zaposlenih, stroga kontrola hrane. U svakom trenutku u rezidenciji od osoblja je bilo prisutno šest do osam ljudi. Znači ujutro spremačica nije mogla da čisti kabinet bez našeg prisustva (u kabinetu se nalazila vrlo poverljiva dokumentacija). Nisu mogli da ulaze u njihove sobe bez našeg prisustva. Konobari nisu mogli da ulaze sami u kabinet bez našeg prisustva, posle izlaska gostiju. Vrlo brzo je jedna osoba iz rezidencije odstranjena, a ima li veze sa tim dešavanjima ili ne, ne znam”, otkriva Pajić.
Ulaz broj 11
Pajić objašnjava da su se sve aktivnosti u Belom dvoru odvijale preko ulaza broj 11.
“Odmah po ulazu sa desne strane nalazio se objekat u kome je bio smešten komandno operativni centar naše službe bezbednosti. Tu su se nalazile kancelarija generala Sente Milenkovića, a iz tih prostorija se rukovodilo svim našim aktivnostima unutar i van rezidencije (kamere, sistem veza, telefonske veze).
Sutra – Kako sam čuvao Miloševića (9): Načelnik generalštaba špijun NATO
