Predsednik Srbije Aleksandar Vučić nedavno se “poverio” medijima da često zna da se “odmetne” od svog obezbeđenja i provoza se sam po gradu. Nije i jedini predsednik države koji je to znao da priredi!
Goran Pajić, član najužeg obezbeđenja Slobodana Miloševića otkriva da nekadašnji predsednik SR Jugoslavije nije imao običaj da im pobegne, ali jeste da sam vozi.
Letnje uživanje u bašti
Objašnjava da je to činio uglavnom kada bi privatno negde išli ili odlazili u Požarevac.
“Jednom prilikom vraćali smo se sa planine Dubašnica gde smo bili sedam dana, profesorka je zamolila predsednika da prvo svrate u Požarevac da se vide sa Markom i nešto završe. Obično kad idemo sa planine spuštamo se linijom Borsko jezero, Bor, magistralni put ka auto-putu, izlazimo kod Paraćina pa pravac Beograd. Sada pošto je htela da svratimo u Požarevac, predsednik se odlučio da sa Borskog jezera idemo preko Žagubice za Požarevac.
U jednoj deonici put je bio u veoma lošem stanju. U jednom mestu, naselju nisam siguran kako se zvalo, vozeći džip ispred nas predsednik je prikočio i pokazao rukom da će da okrene, s nama je tada na planini bio Neša Batočanin, pošto je general Senta Milenković bio na odmoru. Okrenuli smo se i krenuli nazad, posle 400-500 metara, predsednik je skrenuo na parking jednog restorana. Kad sam parkirao džip video sam kako se zove restoran – Noć i dan. Odmah sam shvatio o čemu se radi, pošto je profesorka Marković pre toga izdala knjigu sa istim nazivom. Kad su prošli pored kafane ona je videla naziv i htela je da predsednik stane i da svrate, jer ju je naziv kafane asocirao na njenu knjigu.
Stali su i izašli iz vozila. Seli smo u baštu restorana bilo je leto, predsednik zajednim stolom, mi sa Nešom za drugi sto. Bilo je rano popodne, bio je jedan gost napolju i jedan unutra, pošto je malo mesto pretpostavljam da su meštani radili i da su se tu okupljali uveče da se vide i ispričaju. Bio je konobar i još jedna osoba za šankom.
Konobar koji se trese
Konobar je izašao kad je video goste. Prišao je stolu gde su bili predsednik i profesorka u trenutku je zastao, pogledao posle nekoliko sekundi sav iznenanađen, nije mogao da pita šta želite. Počeo je da muca.
– Izvolite, izvolite šta želite?
– Opusti se, daj meni jednu kafu, Miro šta ćeš ti? – uzvratio je Milošević.
– I ja ću kafu i čašu vode.
– Vidi šta će i ovi momci da popiju – nastavio je predsednik.
Konobar je primio porudžbinu, ali se nikako nije vraćao. Posle izvesnog vremena uđem u restoran i vidim ga kako se trese, ne može da ponese poslužavnik.
– Smiri se, predsednik čeka kafu da mu doneseš – pokušao sam da ga umirim, a on mi sav uznemiren odgovori:
– Kako da se smirim? Predsednik države u našoj kafani.
Nekako se skoncentrisao i uslužio goste, a onda ga je predsednik ponovo pozvao, da bi platio.
– Naplati i ovo što su momci popili.
– Predsedniče, ne treba ništa.
Predsednik se na to iznenadio.
– Kako ništa? Ne radiš ti ovde za džabe.
– Predsedniče, sve je u redu, ne treba ništa.
Predsednik je nanovo insistirao, ovaj se branio da je Batočanin morao da ustane i došapne mu: “Predsednik hoće da plati.”
Konobar je na kraju rekao koliko treba i kada je dobio novac brže-bolje je otišao do šanka da bi vratio kusur. Međutim, iz restorana smo začuli lupnjavu. Bio je toliko uzbuđen da je ispustio poslužavnik. Kada se vratio s novcem, predsednik mu je kratko rekao: “U redu je, ne treba”, seli smo u kola i krenuli put Požarevca. Verujem da kad je uveče prijateljima i gazdi lokala pričao ko mu je bio gost, da mu niko nije poverovao.”
Bez cirkusa u obezbeđenju
Goran Pajić ističe da je Slobodan Milošević insistirao na tome da se prilikom njegovih odlazaka na posao u Predsedništvo ili tokom putovanja po Srbiji nikada ne zaustavlja saobraćaj ili u pratnji bude veliki broj vozila.
“Nikada nismo zaustavljali saobraćaj, naprotiv saobraćajci su tu trasu ubrzavali, za razliku posle 2001. godine gde se pravio cirkus po gradu. Nikada nije išlo više od dva auta, glavno i eskort vozilo, predsednik nije hteo da se pravi cirkus. Nikad nismo bili bahati prilikom obavljanja posla. Mi smo to rešavali na drugačiji način, gde su naše kolege iz operativne jedinice sa autima u civilu već bili u blizini ključnih mesta i pratili situaciju.
Bili su opremljeni dugim cevima, a sve se to koordiniralo sa drugim službama DB, kriminalističkom policijom, pa i saobraćajnom policijom. A kažem ovo zato što je već posle 2001. godine svaki ministar imao vozilo pod pratnjom i obezbeđenje.”
Bakšiš peračima stakla
Bajić se priseća i anegdote sa uličnim peračima kola kada su u neverici pokušali da operu šoferšajbnu predsednika SR Jugoslavije.
“Pri jednom odlasku za Požarevac krenuli smo iz rezidencije, predsednik je vozio audi A8, i profesorka Marković je bila sa njim. Mi smo išli vozilom iza njih. Posle kružnog toka spuštali smo se ka BIP-u da bismo izašli na auto-put. Na semaforu pre izlaza na auto-put, kad se silazi sa Dedinja stajala su tri-četiri klinca, Roma, koji su prali šoferšajbne i prosili. Kada smo se približavali semaforu iz pravca Topčiderske zvezde upalilo se crveno svetlo, predsednik je stao, a mi iza njega. Deca su videla dobar auto i krenula ka njemu, a mi smo se spremali da izađemo iz kola kad smo videli da predsednik pokazuje rukom ne treba, da je sve u redu. Otvorio je prozor i sa tim mališanima razmenio par reči, a zatim je jednom od njih dao novac. Kada je video novčanicu počeo je da skače od radosti sa ostalima.
Mi smo se samo zagledali. U međuvremenu se upalilo zeleno svetlo, predsednik je dao gas i mi za njim. U prolazu pored dece, videli smo da skaču od sreće.”
