Novija istorija Srbije se deli na period do 5. oktobra 2000. godine i posle. Šta se tačno događalo tog dana u rezidenciji u Užičkoj 11 opisuje u svojoj knjizi Goran Pajić, jedan od članova ličnog obezbeđenja Slobodana Miloševića.
Non-stop dežurstva
“Već od ranih jutarnjih časova počele su da pristižu informacije od policije na terenu da iz raznih gradova Srbije kreću kolone autobusa i drugih vozila ka Beogradu. Već se moglo naslućivati da će biti velika masa na protestnom skupu u Beogradu. Imao sam sve više posla, sve više su počeli da zvone telefoni od policijskog ili vojnog vrha pa do političara na odgovornim funkcijama, svi su zvali predsednika, da ga obaveste o trenutnom stanju u Beogradu. Pa telefonski pozivi od strane predsednika ka njima.
Kako su proticali minuti i sati, bili su sve veći neredi u Beogradu, a tim i sve više obaveza i poslova za mene i mog kolegu. Od podneva do kasno uveče u proseku sam imao na svaki sat oko 25 poziva, oko 15 odlazećih poziva od strane predsednika”.
Sa terena su počeli da stižu izveštaji o sve većem broju demonstranata na ulicama, a zatim i o opštem haosu.
“Sa terena od strane kolega stizale su mi informacije da je zapaljena televizija, Skupština i da je u tim neredima i paljenjima državnih institucija najviše učestvovao tadašnji predsednik opštine Čačak, Velimir Ilić, koji je došao sa teškom mehanizacijom u Beograd.
Zbog ozbiljnosti situacije cela dnevna smena je nastavila dežurstvo i te noći.
“Celu noć su iz medija, koje je tada kontrolisala opozicija, slali propagandne informacije ili bolje reći dezinformacije, jer je očigledno da je tako najlakše manipulisati masom, ‘te pobegao je van Beograda, eno čuju se helikopteri iznad Borskog jezera’, te ‘van države je’… Nešto neverovatno, predsednik je sve vreme u rezidenciji. Bio sam prisutan u objektu i vrlo dobro znam da je tu. Sedimo pored televizora, gledamo snimke Beograda i emisije na kojima prenose informacije kako je pobegao. Kolega stoji u prostoriji i komentariše:
– Ovi nisu normalni, čovek u krugu rezidencije, a oni preko medija šire dezinformacije da je na Borskom jezeru, pa oni još veći haos prave.
Milan Beko svetla tačka
To i jeste bio cilj svega. Za 24 sata koliko sam proveo na poslu ispisao sam 14 stranica sveske sa pozivima, odlaznim pozivima, imenima svih koji su zvali. Naslušao sam se svega i svačega. Od pravih informacija do takvih gluposti. Ujutru u 8 časova 6. oktobra sam otišao kući da odmorim.”
Goran Pajić kaže da su sledeći dani prolazili jednolično, a Miloševićevo obezbeđenje nije imalo puno posla, jer je Milošević samo u nekoliko navrata izlazio iz rezidencije.
“To su bili dani kada je shvatio da je ostao sam. Pokušavao je da uspostavi kontakt sa nekim osobama, ali se oni nisu javljali. Bilo je onih koji su bili korektni, pa su nazvali i rekli da podnose ostavke. Jedan od njih je gospodin Milan Beko, koji je za izbore bio zadužen za fabriku Zastava u Kragujevcu, da se pokrene proizvodnja.
– Predsedniče, više ne mogu sa ovim ljudima da sarađujem, podnosim ostavku, ako vam nešto zatreba tu sam – kazao je Beko.
Međutim, Pajić navodi i druge primere, nekadašnje bliske Miloševićeve saradnike koji odjednom više nisu hteli da se jave na telefon.
“Na primer Dragan Tomić, predsednik Skupštine, čovek koji je zvao svaki dan, odjednom posle 5. oktobra više se nije javljao. Predsednik Milošević traži da ga spojimo s njim, to moje kolege u smenama znaju. On se ne javlja, već njegov vozač koji je njega vozio dok je bio predsednik Skupštine. Javi se na telefon njegov vozač i kaže da gospodin Tomić nije tu. Ne može da se javi jednom, drugi put, treći, onda predsednik kaže neće da se javi nemojte ga više zvati. A onda mi saznamo od ljudi bliskih Tomiću da je on bio pored vozača kad mi zovemo, ali da nije hteo da se javi. Gospodin Tomić se godinama utrkivao sa pojedincima da bude na usluzi predsedniku Miloševiću, a onda odjednom se ne javlja.
Posle izbora 24. septembra, a pogotovo posle 5. oktobra, dešavalo se da su novi političari, biznismeni zaboravili da su se poznavali, čak i lično družili sa predsednikom Miloševićem.”
Strepeo zbog Milanovića
“Kada je predsedniku stigla informacija da su direktora Televizije Dragoljuba Milanovića pretukli ispred zgrade, predsednik se mnogo potresao. U jednom trenutku mi je na vezi tražio da ga spojim sa generalom Vlastimirom Đorđevićem.
– Daj mi Rođu na vezu hitno da mi proveri da li su izvukli Dragoljuba Milanovića, ubiće čoveka tamo.
Ja sam normalno uspostavio vezu, njih dvojica su razgovarali. Dan prolazi vrlo mučno. Non-stop su stizale informacije o paljenju, pljačkanju po Beogradu.
Obezbeđenje spalo na Sentu
Slobodan Milošević je u rezidenciji u Užičkoj 11 boravio sve do 31. marta 2001. kada je uhapšen i prebačen u Centralni zatvor u Beogradu.
Istovremeno, njegovo obezbeđenje je, prema tvrdnji Gorana Pajića, početkom 2001. saznalo da je odlukom tadašnjeg ministra Dušana Mihajlovića cela jedinica i dalje raspoređena na zadatku obezbeđivanja, sada već bivšeg predsednika SR Jugoslavije.
Međutim, tog 31. marta Dušan Mihajlović je saopštio da je “donošenjem Izmena i dopuna zakona o pravima bivših predsednika Republike Srbije obezbeđenje Slobodana Miloševića svedeno na jednog pratioca koga određuje republički MUP”, a zatim i da je kao nepotrebna ukinuta Uprava za obezbeđenje ličnosti čiji je načelnik bio general Senta Milenković, a njeni poslovi i radnici su pripojeni tadašnjoj Državnoj bezbednosti Srbije.
Sloba odbio da pobegne iz zemqe
