Kapetan Erik Mudi je tokom mirnog krstarenja na 12.000 metara primetio svetlucavu prašinu koja udara u stakla kokpita i duž trupa celog aviona.
Isprva posada nije osećala opasnost jer nisu ni znali šta ih je zadesilo. Međutim, ubzo je gust dim prodro u putničku kabinu, a jedan po jedan motor su počeli da se "guše" i prestaju da rade. Posle samo nekoliko minuta golemi "boing 747" je postao čelična jedrilica koja lagana pada u more.
Svestan da će se srušiti jer mu ne radi nijedan od četiri motora, kapetan Mudi je kontroli leta objavio uzbunu i preusmerio avion prema aerodromu "Halim" u Džakarti. Ipak, to nije bilo dovoljno za spasenje, jer je avion bio suviše daleko da bi mogao da "dojedri" do aerodroma. Srećom, jednako iznenadno, kako je i nastalo, sa spuštanjem aviona se svetlucava prašina izgubila.
Kapetan je bio uporan u pokušajima da startuje motore i u poslednjem trenutku je u tome uspeo, prvo sa jednim, a onda i ostala tri motora. Tako je kapetan Mudi bezbedno spustio avion i spasao živote 247 putnika i članova posade.
Kada su izašli iz aviona, članovi posade su imali šta da vide. Letelica je od trenja pepela vulkana bila potpuno izguljena, a sa motora su otpadali komadi očvrsnutog pepela. Posle ovoga incidenta, kapetan Mudi je bio odlikovan, a Međunarodna asocijacija avioprevoznika je naložila da se saobraćaj nikada ne odvija u blizini aktivnih vulkana.
Ustanovljeno je da kada avion uđe u oblak vulkanskog pepela, koji je po pravilu na visini između 6.000 i 12.000 metara (upravo raspon koji najčešće koriste putnički avioni), motori počinju da ga usisavaju, dok se konačno ne začepe turbine i ne prestanu sa radom. Iskustva su pokazala da se vulkanska prašina posle lepljenja za lopatice turbina stvrdnjava, a onda usled trenja vazduha i otpada sa titanijumskih lopatica motora, te je moguće ponovo pokrenuti ih, naravno, ako je avion dovoljno visoko.
Posada na čelu sa kapetanom Mudijem je imala i prisebnost i sreću, premda niko ne bi poželeo da pokuša da ponudi njihovo herojstvo.
