Kako mi je pomogao Bil Klinton

Miloš Šupica, poznati američki humanista iz Stoktona u Kaliforniji, osnivač Humanitarne organizacija Spasimo srpsku decu, nedavno je došao u Beograd sa velikim kontingentom pomoći za najugroženija poplavljena područja u Srbiji i Republici Srpskoj. O svojim dobročinstvima nerado govori, jer ih ne čini zato da bi se o njemu pisalo, već da bi priskočio u pomoć tamo gde je neophodno, a za priču nema uvek ni vremena.
x Da li ima mnogo ljudi u Srbiji kojima pomažete?
– Humanitarne potrebe su nesagledive i nema se kad dangubiti. Dobro znam šta su glad, beda i nemaština. Iskusio sam ih u najranijoj mladosti i znam koliko ljudima u nevolji znači pomoć i saznanje da neko misli na njih.
x Kako ste dospeli u Ameriku?
– U SAD živim od 1. maja 1957, a dve godine ranije pobegao sam iz Titove Jugoslavije. Tad jugoslovenske granice nisu bile otvorene, morao sam krišom da odem. Do juna 1955. živeo sam u rudarskom Kostolcu, završio srednju školu, zaposlio se. I ubrzo sam se uverio da za mesečnu zaradu mogu da kupim samo jedne cipele ako ceo mesec gladujem. Imao sam 19 godina i rešio sam da bežim u inostranstvo, na Zapad, po svaku cenu. Zaputio sam se u Sloveniju, stigao u Jesenice. Odatle, pešačeći preko planinskih bespuća i krijući se od graničara, domogao sam se Klagenfurta. Tu sam se registrovao, još su Englezi držali Austriju u to vreme. Ostao sam nekoliko meseci radeći kod seljaka na farmi. Shvatio sam da je to isto, ako ne i gore nego u Titovoj Jugoslaviji. Povezao sam se sa nekim ljudima u Nemačkoj i tamo stigao krajem 1955. Potpisao sam ugovor da utovarujem ugalj u rudniku dve godine i posle toga se ukazala mogućnost da emigriram u Ameriku.

x Kako ste se snalazili?
– U Klivlendu sam nastavio školovanje, ali fakultetsku diplomu nisam stekao. Na univerzitetu sam bio kao onaj lenji Gaša, sve započinjao, a ništa završio. Silno sam se obradovao kad je tri godine posle mene u SAD došao brat iz Francuske. On je bio automehaničar i otvorili smo radionicu za popravku automobila. Uz brata sam ispekao zanat, vremenom samostalno otvorio nekoliko automehaničarskih radionica u Kaliforniji, trgovao i auto-delovima. Sa suprugom Barbarom, koja je skandinavskog porekla, izrodio sam i podigao dva sina i ćerku, unučad su mi već studenti, a ja sam se pre četiri godine penzionisao.
x Kako ste počeli da se bavite humanitarnim radom?
– Za vreme ratnih dešavanja i raspada Jugoslavije od sveštenika Mikića dobio sam 35 imena dece iz Republike Srpske, čiji su očevi poginuli, pa sam zamoljen da im obezbedim stipendije od 30 dolara mesečno dok ne završe školovanje. Vremenom je, na našu nesreću, broj siročadi rastao. Druga faza je bila da srpske ranjenike prebacujemo na lečenje u Ameriku. Tu je u prvi mah bilo poteškoća. Obezbedio sam besplatno lekare i bolnice, ali su problem postale vize za ulaz u SAD. Nećete mi verovati, ali tu mi je pomogao predsednik Bil Klinton. I mesec dana posle njegove intervencije, prva grupa ranjenika je stigla. Ukupno ih je bilo oko 160, a u svojoj kući sam negovao 27 ranjenika. Do doktora sam dolazio tako što sam im popravljao automobile, a oni su meni uzvraćali uslugu.
x Kako ste došli do Bila Klintona?
– Početkom 1994. već sam imao dogovor sa 29 doktora u desetak američkih bolnica da besplatno leče ranjenike, kad sam doznao da ranjenici neće moći da uđu u SAD, jer su Srbe smatrali neprijateljima. U proleće te godine predsednik Klinton je dolazio u Sakramento. Kroz špalir sveta žurno sam se probijao ka njemu noseći gomilu papira i raznih letaka sa predsednikovim likom, odlučno tražeći da prođem. Policijsko lokalno obezbeđenje je, pretpostavljam, mislilo da sam neko važan iz Klintonove pratnje čim nosim tolike letke i pustili su me do predsednika. Kad smo se rukovali, odmah sam mu se požalio na problem sa dolaskom ranjenika i nisam ispuštao njegovu ruku dok mi nije obećao da će problem biti rešen. I zaista, mesec dana kasnije, 15. juna 1994, iz Vašingtona sam obavešten da mogu dovoditi srpske ranjenike na lečenje u Ameriku.
x Povezali ste se i sa kompanijom koja je po Americi razvozila medicinski materijal?
– Uskoro treba jedan kamion tog materijala da stigne u Banjaluku. Do sada sam poslao oko 100 velikih kontejnera pomoći. U Srbiju i Republiku Srpsku ukupno 49 kontejnera. Slao sam pomoć u Jamajku, Ukrajinu, Gruziju, Vijetnam, Etiopiju, Filipine.
x Da li vas je raspad SFRJ iznenadio?
– U prvi mah sam bio strašno iznenađen. Živeo sam 19 godina u toj Jugoslaviji gde je posle Drugog svetskog rata svakodnevno forsirano bratstvo i jedinstvo i bio sam zaprepašćen građanskim ratom na njenom tlu. Ali, kad sam počeo da analiziram prošlost, prisetio sam se kako sam se za vreme emigrantskih dana u Austriji i Nemačkoj više puta uverio da su hrvatski emigranti organizovani i ujedinjeni oko ideje ponovnog stvaranja NDH. Ipak, ne mrzim ih iako su Srbe iskoristili za svoje ciljeve, prvo da se oslobode tereta gubitnika u Prvom i Drugom svetskom ratu, a zatim nas poslednjim građanskim ratom proterali iz Hrvatske.
x Da li vam se priključuju u humanitarnom radu zemljaci u Americi?
– Srbi u Americi povremeno se uključuju u moje dobrotvorne aktivnosti, ali je to i malo i sporadično. Neki me tapšu po ramenu s rečima: "Bravo, Miloše, što pomažeš", ali ne kažu da i oni hoće da se uključe, a znam da su dobrostojeći. Ima doduše onih koji daju skromne donacije ili pomognu svojim radom, ali i Srba koji me pitaju koliko ću ih platiti ako pomognu. Kad im kažem da je reč o dobrotvornom radu, da zato moja humanitarna organizacija Spasimo srpsku decu nikom ništa ne plaća, čak ni kafu, već da sva sredstva usmerava isključivo na pomoć, više mi se nikad ne jave.