Ima 36 godina, nije bio na turnirima od sredine septembra, poslednji meč je odigrao manje od 20 časova ranije a on je trajao skoro tri časa, protiv sebe iz dana u dan ima najbolje mlade igrače na svetu, mlađe od sebe i po 10-15 godina…
Svako bi, kada sve ovo pročita, rekao da je taj čovek osuđen na poraz, da je svaki od ovih razloga pojedinačno, a kamoli ukupno, dovoljan za eliminaciju.
Ali nije tako jer taj čovek se zove Novak Đoković. I tu se sve menja. Za njega ne važe isti rezoni kao za druge. On je okrenuo tenisku teoriju naopačke.
Brojke i svi rekordi na stranu, Đokovič na delu iz dana u dan dokazuje da je najbolji svih vremena. Vidi se da fizički nije maksimalno spreman u “Bersiju”, vidi se i da mu udarci nisu do kraja naštelovani, ali šta to vredi njegovim rivalima, kada je njegov tenis toliko bolji od njihovog da čak i u tom izdanju, dalekom od svog najboljeg, nađe put do trijumfa.
Naravno, to ne znači da može da dobije svaki meč, to ne znači da možda Grigor Dimitrov neće večeras u pariskom finalu iskoristiti sve one pomenute hendikepe, ali on je već postigao glavni cilj dolaska u francusku prestonicu. Da se pripremi za završni masters u Torinu i Dejvis kup u Malagi.
Da mu je sedmi rekordni trofej u Parizu bio prioritet, odigrao bi neki pripremni turnir, u Beču ili Bazelu. Ali u tom slučaju bi rizikovao da u Torino i, pogotovo, Malagu dođe umoran.
Kada se tome doda da je Đoković u “Bersiju” i bez svog glavnog trenera, iskusnog Gorana Ivaniševića koji se još oporavlja od operacije kolena, da uz sebe ima samo neiskusnog Čarlija Gomesa, pa opet iz dana u dan dobija mečeve u foto-finišu, jasno je kolika je njegova superiornost na svetskom vrhu.
Šta god da neko mislio o Novaku, za teniski svet je najbolje da se pripremi da će mu još dugo gledati u leđa.
