Radeći redovne poslove tog jutra, Nikola je sasvim slučajno, kroz prozor, video čoveka koji u rukama nosi trudnu ženu i ubrzo je spušta na beton. To je bio signal da mora da im krene u pomoć. Brzo je shvatio da nema vremena da zove kolege iz porodilšta jer je porođaj vec počeo.
“Shvatili smo da bi bilo dobro da krenemo kolicima dole, pošto sam ja bio jedini tehničar tog dana, muškarac u smeni”, kaže za B92 medicinski tehničar NIkola Cvetković.
“Mislili smo da bi bilo najbrže da ja siđem dole i da je dovezemo do porodilista. Međutim, nisam ni slutio da je porođaj već krenuo. Da sam to znao verovatno bih alarmirao i doktore i babice.”
Kako iskreno priznaje, strah je došao tek kasnije, kada su se vratili na odeljenje i u razgovoru sa kolegama shvatili kakvav je sve ishod mogao da bude i šta je sve moglo da se desi. Nikoli su ubrzo u pomoć pritrčale i koleginice.
Ana Adamović, medicinska sestra Jedinice intenzivne nege, priča šta se dalje dešavalo:
“Beba je već bila u rukama. Donela sam gazu i tražili smo da nekako presečemo pupčanik jer nismo ni primetili da već stižu s porodilišta. Onda su oni došli, uvili smo bebu i on je već počeo malo da se trese pošto je bilo hladno.”
Nakon svega, osoblje kragujevačke intenzivne nege će dugo prepričavati ovaj nesvakidašnji događaj.
Medicinska sestra Slađana Milenković kaže da se ona i njene koleginice retko neposredno sreću sa bebama i rađanjem novog života.
“Susrećemo se sa bolestima, sa umiranjem, nekim drugim stvarima”, kaže ona. “Za nas je to bilo novo iskustvo iako smo zdravstveni radnici i pomešana su bila osećanja… i sreća i nemir i strah i uzbuđenje. I bilo je fantastično, stvarno!”
Jake bolove Zlatica Savić osetila je na putu od kuće do Kliničkog centra. Nije mogla da veruje da je sve išlo brže nego obično.
“Kod mene se ispostavilo da je baš toliko bilo brzo”, izjavila je ona za B92. “Do bolnice je samo jedan semafor pokazivao crveno, ostali zeleno. Da je bio još neki slučajno, bilo bi sigurno i u kolima. Muž bi bio glavna babica.”
Porodica Savić već ima dve ćerke. I pored stečenog iskustva, otac Predrag je bio zbunjen zbog brzog razvoja događaja.
“Pitao sam je: ‘Je l’ možeš, da te vodim u urgentni centar, na kolica ili nesto?’ Ona je rekla: ‘Ma pešačiću ja tih pedeset metara.’ Međutim, čim smo izašli iz kola ona je rekla da je boli mnogo i da je nosim. Onda sam počeo da je nosim i na pola smo se zaustavili.”
Roditelji su rešili da se novorođeni sin zove Jovan. On trenutno uživa u toplom porodičnom domu okružen ljubavlju svojih ukućana. A Nikola? On je verovatno sada stekao jednog malog – velikog prijatelja za ceo život.
