Neki likovi koje su igrali strani glumci zaista su i postojali. Franko Nero tumačio je italijanskog kapetana Mikela Rivu koji je nakon kapitulacije Italije 1943. prešao na stranu partizana i poginuo boreći se protiv Nemaca. Lik koji je glumio Jul Briner takođe je zasnovan na stvarnoj ličnosti, inženjeru Vladimiru Smirnovu.
Iako je njegova porodica prebegla od ruskih komunista posle Oktobarske revolucije, mladi Smirnov se pridružio komunističkom pokretu u Jugoslaviji. On je izgradio barake i skloništa u kojima se krio Tito u Jajcu, a bio je sa svojim timom zadužen za rušenje mosta na Neretvi, kao i izgradnju novog pored već srušenog. Bila je to taktika Vrhovnog štaba NOB koja je iznenadila stratege ofanzive Vajs, kako su Nemci nazvali plan uništenja partizanskih jedinica s više od 4.000 ranjenika.
Milenino šišanje
Situacija na snimanju bila toliko napeta, da su glumci često gubili živce. Scena u kojoj zarobljeni talijanski vojnik šiša Milenu Dravić, u filmu partizansku bolničarku Nadu, obolelu od tifusa, ponavljala se više od 30 puta. Iznervirana Milena u jednom momentu je zapretila odlaskom sa snimanja.
Verzija za strance
Publika u Jugoslavije nikada nije imalo priliku da pogleda američku verziju Neretve. Osim što je bila značajno kraća od domaće, koja je trajala preko 2,5 sata, muziku za stranu verziju izela je je Londonska filharmonija po notama čuvenog Bernarda Hermana.
Vojnici se ugojili
Zanimljivo je da je naredbom tadašnjeg Sekretarijata za narodnu odbranu vojnicima statistima pojačana hrana sa tri na pet obroka pa su se mnogi od njih ugojili, zbog čega je reditelj bio primoran da “tifusare” traži među civilima.
Докле да буљимо у ове кадрове културе у рукама Тита и партије а на рачун народа.
Кад неко нема будућност зато што су му отели историју, дај шта даш.
Nije mi jasno šta si hteo da kažeš?