Bivši generalni direktor “Nisana” i visoki rukovodilac strateškog saveza Reno-Nisan-Micubiši, za kojim je na traženje Tokija izdata međunarodna poternica, čini se, dobio je moralno opravdanje za svoje bekstvo iz Japana – radna grupa UN posvećena problemu ljudskih prava osudila je postupanje japanske policije i tužilaštva u njegovom slučaju.
Dobre vesti za odbeglog milionera. Karlos Gon, bivši generalni direktor japanskog proizvođača automobila Nisan i šef moćne grupe Nisan-Micubiši-Reno, koji je trenutno verovatno najpoznatiji svetski begunac od zakona, sigurno se oseća kao moralni pobednik.
Ovo stoga što je stručno konsultativno telo sastavljeno od pravnika, koje je 1991. godine uspostavila Komisija Ujedinjenih nacija za ljudska prava, u ponedeljak u Ženevi objavilo mišljenje po kojem su njegova prava bila narušena tokom troipomesečnog pritvora u Japanu, u kojem je držan bez uvida u argumente tužioca i mogućnosti da stupi u kontakt sa svojom porodicom, što ga je onemogućilo da vrši adekvatne pripreme za odbranu.
Pomenuti panel nezavisnih jurista, poznat kao “Radna grupa za problem proizvoljnog pritvaranja”, čiji je zadatak da oceni da li je u određenom slučaju s pritvorenom osobom postupano u skladu s Opštom deklaracijom o ljudskim pravima UN, pozvao je japansku vladu da “bez odlaganja preduzme korake da ispravi situaciju” i obešteti Gona, jer je, po njima, njegovo hapšenje bilo “proizvoljno”.
Karlos Gon, koji je na čelu “Nisana” proveo skoro dve decenije, uhapšen je u Tokiju u novembru 2018.
Optužnica ga tereti da je prisvojio novac kompanije za kupovinu lične imovine i usluga, da je gubitke svoje privatne kompanije iskazao kao “Nisanove”, da poreskim vlastima u više navrata nije prijavio sve ostvarene prihode, kao i da je s “Nisanom” na sopstveno insistiranje sklopio nezakoniti dogovor po kojem je u budućnosti, nakon penzionisanja, trebalo da primi milionske uplate kao kompenzaciju za svoj rad da bi izbegao višu stopu oporezivanja.
Prošle godine, kada je nakon dugog pritvora pušten da se brani sa slobode, Gon je procenio da ne može da ima fer suđenje u Japanu, te je organizovao spektakularno bekstvo privatnim avionom, zbog čega je za njim kasnije izdata Interpolova poternica.
Čarobnjak iz Brazila
Nakon stupanja na funkciju generalnog direktora “Nisana” 1999, Gon je prestruktuiranjem kompaniju spasao od bankrota i uvođenjem nove linije automobila atraktivnog, futurističkog dizajna, podigao njen udeo na tržištu, ugled i popularnost.
Nisanovi automobili za vreme Gona plenili su dizajnom i savremenim tehnologijama
Nisanovi automobili za vreme Gona plenili su dizajnom i savremenim tehnologijama
Jedno od njegovih dostignuća je i brzo uvođenje tehnologije za proizvodnju električnih vozila – “Nisan lif” prvi je automobil na električni pogon koji je u Japanu ušao u masovnu proizvodnju i našao široku upotrebu među stanovništvom.
Zahvaljujući svemu tome, taj, sada šezdesetšestogodišnji državljanin Brazila, Libana i Francuske koji je u “Nisan” prešao iz “Renoa” u sklopu strateškog saveza između ta dva preduzeća, u Zemlji izlazećeg sunca je postao opštepoznata javna ličnost, jedna vrsta biznis gurua kojeg su japanske televizije pozivale da komentariše događaje i trendove ne samo u automobilskoj industriji, već i šire, u domaćoj i svetskoj ekonomiji.
Bio je poštovan i kao poliglota, koji pored portugalskog i arapskog, govori i francuski, engleski i japanski jezik.
Njegovo hapšenje krajem 2018. polarizovalo je japansku javnost.
Deo građana je prihvatio narativ po kojem je Gon zapravo bio diktator koji je “Nisan” tretirao kao svoju prćiju.
S druge strane, njegovi poštovaoci verovali da su optužbe protiv njega, koje su najpre izneli japanski rukovodioci iz njegovog neposrednog okruženja, u suštini, prevrat čiji je cilj bio da se spreči preuzimanje “Nisana” od strane francuske države.
Po toj teoriji, zvanični Pariz je obavestio japansku kompaniju i vladu o svojoj nameri da znatno uveća svoj vlasnički udeo u “Renou”, koji je glavni deoničar “Nisana”, a Gon, kao nosilac francuskog pasoša i kadar koji je zadržao visoke funkcije u “Renou” i za vreme dugogodišnjeg rada u Japanu bio je voljan da prihvati taj razvoj situacije, koji bi drastično umanjio moć odlučivanja japanskih direktora o sudbini “Nisana”, zbog čega su oni odlučili da se pobune i lažno ga optuže.
Nagli pad legende
Neslavni pad jednog od najuticajnijih i najuglednijih ljudi jedne od najvećih industrijskih grana sveta zapanjio je poslovne krugove širom planete.
Taj šok produbile su vesti o, navodno, nehumanom postupanju kojem je Gon bio izložen od strane japanskih vlasti. Njemu je pritvor u više navrata produžavan, svaki put pod izgovorom nove optužbe, za koje vreme mu nije bilo dato pravo da se javi porodici zbog sumnje da bi preko supruge mogao da pokuša uništavanje kompromitujućih dokumenata.
Navodno, on je tokom više od tri i po meseca u pritvoru na ispitivanja vođen i noću ne bi li popustio i priznao krivicu.
U Japanu je, inače, dozvoljeno propitivanje pritvorenika bez prisustva advokata, a fizičko zadržavanje pre suđenja praktično može da potraje mesecima, jer, iako je maksimalni pritvor po jednoj stavki optužnice 23 dana, njeno proširivanje omogućava skoro neograničeno produženje zadržavanja. Ove odlike japanskog pravnog sistema česta su meta kritika iz inostranstva.
Ipak, možda i više od samog hapšenja i te stroge procedure u svetskim medijima je odjeknuo Gonov “filmski” beg iz Japana, realizovan krajem decembra 2019.
Naime, nakon što se konačno dokopao (privremene) slobode, on je nezakonito napustio zemlju unajmljenom letelicom, uz pomoć američkih plaćenika.
Prismotru policije nad kućom, kao i proveru na aerodromu, Gon je izbegao tako što je ušao u futrolu za muzički instrument. Utočište je pronašao u postojbini svojih roditelja Libanu, koji nema sporazum o izručenju sa Japanom.
Slučaj “Olimpus”
Odluka radne grupe UN u Ženevi, naravno, nije pravno obavezujuća. Japan je suverena država koje ima svoje zakone i sudstvo, te ne mora da usliši mišljenje takvog entiteta.
Ipak, mišljenje tog panela ima izvesnu moralnu težinu zbog njegove veze s Ujedinjenim nacijama i može imati posledice po ugled i ekonomiju dalekoistočne carevine zato što šalje poruku da je japanski pravni sistem surov i nefer, i zato što, čini se, podržava percepciju nemalog broja stranih poslovnih ljudi na boravku u Japanu koji tu zemlju, uprkos njenoj ekonomskoj razvijenosti i razgranatim vezama sa inostranim partnerima, vide kao sredinu u kojoj se došljaci ne tretiraju ravnopravno.
Ovo pogotovo stoga što je u stranoj poslovnoj zajednici u Zemlji izlazećeg sunca još uvek živa neprijatna uspomena na slučaj britanskog direktora kompanije “Olimpus”, proizvođača optičkih i elektronskih uređaja koji je u dalekoistočnoj carevini posebno poznat po fotoaparatima i digitalnim kamerama.
Ta korporacija sa sedištem u prestonici Tokiju je 2011. godine postavila britanskog stručnjaka Majkla Vudforda, koji je u njenim redovima bio proveo čitave tri decenije, na funkciju generalnog direktora, veruje se, prevashodno stoga što je do tada radio u evropskim podružnicama i nije govorio japanski, što je moćnim japanskim članovima upravnog odbora dalo mogućnost da ga lako kontrolišu.
Međutim, odmah po imenovanju, Vudford je saznao od nemačkih poslovnih partnera za pisanje u japanskoj i stranoj štampi o malverzacijama u kompaniji, o prikrivanju nagomilanih dugova kroz fiktivne transakcije sa sumnjivim kompanijama sa vezama u podzemlju.
Vudford je to pitanje potegao u upravnom odboru korporacije, zbog čega je ubrzo bio preglasan i smenjen.
Stranci kao žrtvena jagnjad?
Njegova tužba za neopravdano otpuštanje i pažnja medija koju je privukla podstakli su istragu koja je otkrila da je korporacija još od devedesetih godina rutinski falsifikovala svoje finansijske izveštaje, krijući ukupni gubitak od oko milijardu i po dolara.
Vudfordu je na kraju dodeljena odšteta od 16 miliona dolara, dok je pet japanskih direktora koji su bili umešani u pomenute kriminalne radnje i njegovu smenu osuđeno za finansijske malverzacije i prevare.
Oni i njihova kompanija su prisiljeni da plate novčanu kaznu od čak, ukupno, 529 miliona dolara, ali nisu bili zatočeni, već su im samo izrečene uslovne zatvorske kazne.
Taj slučaj ostao je upamćen kao klasičan primer relativno nove japanske prakse angažovanja stranaca na rukovodećim položajima u svrhu sprovođenja nepopularnih reformi i mera štednje, koje uključuju otpuštanja radnika i ukidanje privilegija određenih slojeva ili interesnih grupa.
U toj praksi, stranac se izoluje tako što mu se ne daju prave informacije o stanju u kompaniji, dok mu se istovremeno poverava “vrući krompir” – težak ili kotraverzan zadatak koji domaći kadar ne želi da uzme na sebe kako ne bi ugrozio svoju budućnost u kompaniji. Po obavljanju “prljavog” posla, strani rukovodilac se okrivljuje za probleme u poslovanju i nerazumevanje japanske kulture, te uklanja.
Slučaj “Olimpus” se među stranim biznismenima često i pominje u odnosu na Gonovo hapšenje kao primer dvostrukih aršina u Japanu: dok su japanski rukovodioci te kompanije, uprkos dugogošnjim malverzacijama i prevarama divovskih razmera, u pritvoru bili kratko i u potpunosti izbegli zatvor, Gonu je odmah priprećeno dugim boravkom iza rešetaka zbog sumnje da je postigao nelegalni dogovor da mu u budućnosti kao nadoknada bude isplaćeno nekoliko miliona dolara, koje nije ni primio.
Ovo nepoverenje prema japanskom pravnom sistemu može porasti u svesti stranih poslovnih ljudi nakon izveštaja iz Ženeve, te obeshrabriti iskusne i talentovane strane kadrove kada je u pitanju preuzimanje funkcija u japanskim preduzećima i uopšte rad u toj zemlji.
Naročito je tajming saopštenja loš po Japan, jer vlada u Tokiju i japanski poslovni svet upravo kuju planove o privlačenju brojnih stranih kompanija koje su trenutno bazirane u Hong Kongu i zbog rastuće političke nestabilnosti u tom gradu razmatraju mogućnost selidbe.
