Da bi Srbija što pre dobila novu prestonicu, Smederevo, narod je doveden na prinudni rad. To važno gradilište mnogima je postalo grobnica. Uvedena je čvrsta disciplina koju je trebalo da održavaju srpski vojnici.
Kako su domaći vitezovi imali razumevanja za muku sebara, bili su preterano popustljivi. Zato je, u najtežim slučajevima, Đurađ naređivao grčkim najamnicima, koji su se u Srbiji sklanjali od Turaka, da zavode red.
Osim toga, glavni arhitekta Smedereva je bio Georgije Kantakuzin, Jerinin brat. Za težak kuluk i nevolje narod nije mogao da krivi jedinog koji je mogao biti odgovoran, svog gospodara Đurđa, pa je svu krivicu svalio na strankinju, vizantijsku despoticu Irinu i njene Grke. Ubrzo je ona prozvana prokleta Jerina, i taj nadimak joj je, zahvaljujući narodnim pričama i pesmama, ostao do danas.
Istina je da je krvavi rad podanika bio jedini način da despotovina opstane još nekoliko decenija, a to nije mogla da bude Jerinina odluka.
Sa druge strane, despot Đurađ nije žalio blaga kada je od Turaka trebalo otkupljivati hrišćansko roblje, što već nije moglo da prođe bez njenog znanja i saglasnosti.
Svi izvori pokazuju da je despotica Jerina imala značajnu ulogu u životu zvanične despotovine, ali samo kao razložni savetnik muža, koji je u nju imao veliko poverenje. Život ove vladarke na srpskom dvoru bio je teži nego ijedne njene prethodnice.
