Kako izbeći Putinov bes

Tanjug/AP

Ukrajinski napad na rusku Kursku oblast, tokom kog je, prema verziji Kijeva, ukrajinska vojska zauzela 82 naselja i preko 1100 kilometara kvadratnih ruske teritorije, dodatno je udaljila strane da rat, koji besni dve i po godine, reše pregovorima. Tome svedoče i izjave ruskih zvaničnika, poput zamenika predsednika Saveta bezbednosti Rusije Dmitrija Medvedeva, koji ističe da je sada jedini cilj, apsolutni vojni poraz Kijeva. Ovakav potez Ukrajine, podržane i naoružane od strane Zapada, na svojevrstan način, zahteva analizu zasnovanu na drevnoj strateškoj opservaciji starokineskog vojnog teoretičara Sun Cua.

Pritešnjena životinja

Kada je pre dve i po hiljade godina general i filozof daoizma, Sun Cu, u svom delu “Umeće ratovanja”, napisao da nikad protivničku vojsku ne treba dovesti u bezizlaznu poziciju, jer se u takvim situacijama, ona bori do poslednje kapi krvi, to je predstavljalo kodifikovanje starog ratnog pravila da je neprijatelju bolje pružiti odstupnicu, nego ga dovesti do očaja. Time što ga je zapisao, drevni filozof je ovom principu dao još veći značaj, budući da vojni traktat “Umeće ratovanja” predstavlja nezaobilazno štivo u vojnim školama širom sveta, čime je uticalo na brojne generacije oficira, ali i vojskovođa. Jedan od najznačajnijih primera je Napoleon Bonaparta. Ipak, ako staro učenje prilagodimo kontekstu rata u Ukrajini, ili, još bolje, trendovima koji se poslednjih 30 godina neumoljivo reprodukuju na prostoru čitave istočne Evrope, stiče se utisak da su mnogi donosioci odluka na Zapadu zaboravili na sve opasnosti koje vrebaju, ukoliko se ono ne poštuje. Ili ih jednostavno nije bilo briga za poštovanje bilo kakvih pravila, u skladu sa poznatom maksimom “da sila boga ne moli”.

Reforme i predaja

Kad je Mihail Gorbačov osamdesetih godina prošlog veka pokušao da reformiše Sovjetski Savez, sprovodeći glasnost i perestrojku, bio je to indikator da je Moskva spremna da nadmetanje za status dominantne supersile, pretoči u neku vrstu saradnje sa Vašingtonom. Naravno, uz određena ograničenja. Ohrabrenje u tom pravcu, došlo je “sa one strane bare”, pre svega, od tadašnjeg američkog predsednika Ronalda Regana. Regan je sovjetskom lideru dao i usmeno obećanje da NATO, vojnopolitički savez koji predstavlja suštinsku udarnu pesnicu za implementaciju zapadnih interesa neće širiti svoj uticaj na istok. Ruske granice će biti bezbedne u tom smislu, ukoliko Gorbačov “položi oružje”. Tako je i bilo. Tridesetak godina od tih čuvenih “pregovora”, arhitektura globalne šahovske table nam govori da su obećanja američkog predsednika bila najobičnija prevara. NATO je, polako, ali sigurno, došao na ruske granice. To, naravno, ne predstavlja ništa novo, i po pravilu je korišćeno kao argument Kremlja u pokušaju da legitimizuje dejstva u Ukrajini. Reklo bi se da je Moskva geopolitičkim procesima, diktiranim od strane Zapada, od pada Berlinskog zida do danas, postepeno bila dovođena u situaciju o kojoj je starokineski učenjak govorio da je po svaku cenu treba izbeći – saterana je u ćošak. Pritešnjena životinja pruža najžešći otpor. Opasnost je tim izraženija ako je ta “životinja” još i najveća nuklearna sila. Da li savremene političke vođe, naviknute na ratovanje “na dugme”, ali ne i na krv, imaju kapacitet da shvate to?

Pružanje odstupnice

Danas, kada je rat na istoku Evrope politička realnost, pitanje pružanja odstupnice administraciji predsednika Vladimira Putina je relevantnije nego u mirnodopskim uslovima. Jednostavno, ukoliko Zapad želi da, s jedne strane, pobedi u ratu (ili da tako predstavi svetskom javnom mnjenju), a da sa druge strane, to učini sa što manjom opasnošću da šef ruske države naredi upotrebu (taktičkog ili strateškog) nuklearnog oružja, pružanje odstupnice je od suštinskog značaja.

Izlazna strategija

Pitanje od najveće važnosti je da li će donosioci odluka na Zapadu pronaći model rešenja ukrajinske krize, koji će Putinu ostaviti prostora za izlaznu strategiju. Istina, on nju pokušava da nađe kroz intenziviranje partnerstva sa Iranom, Severnom Korejom i posebno, Kinom. To, ipak, znači, izolacionizam Moskve, te dodatno prolongiranje rata u Ukrajini, što nikome ne bi smelo da odgovara. I pored nastojanja Kremlja da produbi saradnju sa Pekingom, Pjongjangom i Teheranom u ekonomskom i naročito, vojnom pogledu, to nije garancija da će ruske trupe pokazati veću rezilijentnost na frontu od ukrajinskih, iza kojih stoje najmoćnije zemlje Zapada. Samo po sebi, to je razlog više da se Putinu ostavi manevarski prostor kroz koji može da se provuče.