Izraelsko bombardovanje Hamasovih skladišta za oružje i palestinskih podzemnih tunela za snabdevanje okrenutih ka Egiptu, samo su neke od meta u poslednjem talasu sukoba Izraelaca i Palestinaca. Najavljen, pa zatim demantovan ulazak izraelskih trupa u Pojas Gaze još jedna je od mogućih taktika izraelske vojske ali i nagoveštaj da je i dalje aktuelna strategija “košenja trave”.
Strategija poznata kao “košenje trave”, stara najmanje jednu deceniju, odražava pretpostavku da se Izrael nalazi u dugotrajnom nerešivom sukobu sa izuzetno neprijateljskim okruženjem.
Upotreba sile u tom kontekstu nema za cilj postizanje trajnog rešenja jer se ispostavilo da je ono malo verovatno, već oslabljivanje sposobnosti neprijatelja da našteti Izraelu.
Strategija je nastala kao odgovor na nemogućnost potpunog predviđanja delovanja radikalnih grupa, gde je upotreba sile samo privremeno odvraćanje a samim tim i privremeno rešenje.
Stoga je Izrael usvojio strpljivu vojnu strategiju iscrpljivanja, namenjenu prvenstveno uništavanju neprijateljskih sposobnosti.
Operativna metafora podrazumeva zadatak koji se mora redovno izvršavati i kojem nema kraja – otuda i naziv “košenje trave”.
Zagovornici te strategije smatraju da se Izrael nalazi u takvom okruženju gde nema trajnog rešenja za bezbednosne izazove. Oni smatraju da ekstremističke grupe iznova i iznova regrutuju nove sledbenike i da je jedino moguće privremeno “odlaganje i odvraćanje”.
Izrael ne teži pobedi ili okončanju sukoba, drugim rečima, ne postoji rešenje, već beskrajni, periodični rafali disciplinovanja.
Ovaj kratkoročni izraz ogleda se i u diplomatskoj sferi, gde se izraelski lideri usredsređuju na sprečavanje potencijalnih pretećih inicijativa, odnoso “upravljanju sukobom”, a ne njegovom rešavanju.
Poslednja eskalacija sukoba između Izraelaca i Palestinaca i slike rušenja celih zgrada u Gazi, raketiranje Hamasovih skladišta oružja i uništavanje podzemnih tunela putem kojih Palestinci iz pravca Egipta krijumčare sve – od hrane i lekova do naoružanja, samo su neke od ekplicitnih primera strategije “košenja trave”.
Kritičari tu strategiju smatraju kontraproduktivnom i veruju da provocira još veće sukobe i nasilje.
S druge strane krajnja desnica u Izraelu zagovara radikalnije poteze i poziva na osvajanje čitavog pojasa Gaze.
Zagovornici kopnene invazije na Pojas Gaze smatraju da periodično “košenje travnjaka” nije dugoročno održiva politika i da je jedino rešenje “iskorenjivanje” opasnosti.
Njihova stara vizija je da bi vosjka trebala da odredi određena otvorena područja na sinajskoj granici, uz more, u kojima bi bilo koncentrisano civilno stanovništvo, daleko od izgrađenih područja koja se koriste za lansiranje i tuneliranje.
Trajno rešenje, tvrde, zahteva “demontažu Gaze”, humanitarno premeštanje neratoborne arapske populacije i proširenje izraelskog suvereniteta nad regionom.
Pristup Izraela prema Palestincima sada se nalazi u klinču – između taktike “košenja trave”, privremenih uspeha ali ne i “dobijenog rata”, i još mračnije, drastičnije alternative.
